„Пре­ли­ста­вам књи­гу Да­ни­ла Ки­ша, ње­го­ву ста­ру есе­ји­стич­ку књи­гу, и имам ути­сак да се на­ла­зим у јед­ном би­строу бли­зу Тро­ка­де­ра и се­дим ли­цем у ли­це с њим, док ми при­ча сво­јим сна­жним, гру­бим гла­сом, као да ме гр­ди... ве­ран Ра­блеу и над­ре­а­ли­сти­ма ко­ји су ис­тра­жи­ва­ли сно­ве”, пи­ше ве­ли­кан свет­ске књи­жев­но­сти Ми­лан Кун­де­ра (1929) у сво­јој но­вој књи­зи есе­ја, де­лу пу­не зре­ло­сти на­зва­ном „Су­срет”.

Ову збир­ку Кун­де­ри­них раз­ми­шља­ња о књи­жев­ном ства­ра­ла­штву Ки­ша, за­тим Ра­блеа, Се­ли­на, Ма­ла­пар­теа, Ана­то­ла Фран­са, Кар­ло­са Фу­ен­те­са, сли­кар­ству Фран­си­са Беј­ко­на, му­зи­ци Ја­на­че­ка, „дра­гим ше­зде­се­тим го­ди­на­ма про­шло­га ве­ка”, об­ја­ви­ла је код нас бе­о­град­ска из­да­вач­ка ку­ћа „Ар­хи­пе­лаг”, у пре­во­ду Со­ње Ве­се­ли­но­вић. У исто вре­ме у Фран­цу­ској се по­ја­ви­ла књи­га есе­ја, раз­го­во­ра и при­ча Да­ни­ла Ки­ша „Ва­риа”, у пре­во­ду Па­скал Дел­пеш, и у из­да­њу „Фа­ја­ра”. То је де­ло из ра­не Ки­шо­ве фа­зе, и сво­је­вр­сно те­мат­ско и по­е­тич­ко „скла­ди­ште” ње­го­ве ли­те­ра­ту­ре.

По­во­дом ова два ли­те­рар­на до­га­ђа­ја, не­дав­но су се упра­во кроз раз­го­во­ре ува­же­них го­сти­ју из Па­ри­за – Ги Скар­пе­те и Жан-Пјер Мо­ре­ла, у Кул­тур­ном цен­тру Бе­о­гра­да, су­сре­ли Кун­де­ра и Да­ни­ло Киш, као по­зна и ра­на књи­жев­на зре­лост. Жан-Пјер Мо­рел је књи­жев­ни кри­ти­чар, есе­ји­ста, пре­во­ди­лац и по­ча­сни про­фе­сор ком­па­ра­тив­не књи­жев­но­сти на Уни­вер­зи­те­ту Но­ва Сор­бо­на 3 у Па­ри­зу, и аутор је пред­го­во­ра фран­цу­ског пре­во­да „Ва­рие”. Ги Скар­пе­та је те­о­ре­ти­чар књи­жев­но­сти и умет­но­сти, ро­ма­но­пи­сац, књи­жев­ни кри­ти­чар и по­зна­ва­лац де­ла Ки­ша и Кун­де­ре.

Шта су ови пи­сци, ко­ји су до­шли из Че­шке и Ју­го­сла­ви­је, и ко­ји су има­ли „нео­би­чан” од­нос пре­ма исто­ри­ји, до­не­ли фран­цу­ској и европ­ској књи­жев­но­сти, би­ло је јед­но од пи­та­ња ра­све­тље­них у две књи­жев­не ве­че­ри у га­ле­ри­ји „Арт­гет”. Кун­де­ра ко­ји је по до­ла­ску у Па­риз пре­вео све сво­је че­шке књи­ге на фран­цу­ски, и по­стао Фран­цуз, Киш је го­во­рио да ни­ка­да не­ће пи­са­ти на не­ком дру­гом је­зи­ку осим на срп­ско­хр­ват­ском, и да ни­је ди­си­дент. Ипак, има­ли су и пу­но до­дир­них та­ча­ка, ка­ко су за­кљу­чи­ли Мо­рел и Скар­пе­та.

– За­хва­љу­ју­ћи Кун­де­ри, чи­тао сам и пи­сао о Ки­шу. Кун­де­ра ми је ре­као да тре­ба да чи­там Ки­ша, да је он „вар­ва­рин”. Ка­да сам упо­знао Да­ни­ла ис­при­чао сам му то. На­сме­јао се, до­па­ла му се ова де­фи­ни­ци­ја, ре­као је Ги Скар­пе­та.

У из­ја­ви за „По­ли­ти­ку”, Скар­пе­та ка­же да је у те­шко вре­ме рат­них су­ко­ба на Бал­ка­ну не­ко­ли­ко фран­цу­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца го­во­ри­ло о то­ме ко­ли­ко не­до­ста­је Ки­шо­ва реч.

– Ту ми­слим пре све­га на ње­го­ву од­бој­ност пре­ма сва­кој вр­сти на­ци­о­на­ли­зма. И Киш и Кун­де­ра бо­ри­ли су се про­тив дик­та­ту­ре иде­о­ло­ги­је и по­ли­тич­ког то­та­ли­та­ри­зма, ко­ји по­ро­бља­ва­ју књи­жев­ност и ства­ра­ла­штво. Кун­де­ра ми је от­крио свој от­пор пре­ма но­вој фор­ми дик­та­ту­ре да­нас, а то је дик­тат свет­ског за­ко­на тр­жи­шта. У по­след­њем Кун­де­ри­ном ро­ма­ну ко­ји се зо­ве „Не­зна­ње”, упе­ча­тљив је ди­ја­лог две лич­но­сти, јед­ног ли­ка ко­ји је остао у Пра­гу и ко­ји је бли­зак ко­му­ни­сти­ма, и дру­гог, ан­ти­ко­му­ни­сте, ко­ји је оти­шао у ег­зил. Да­нас они осе­ћа­ју слич­но­сти, и то да, иако је со­вјет­ска вла­да­ви­на те­жи­ла да уни­шти су­ве­ре­ни­тет Че­шке, она и да­нас ни­је су­ве­ре­на. Не­ка­да су сви учи­ли ру­ски, а да­нас сви мо­ра­ју да на­у­че ен­гле­ски. Не­ка­да су на пла­ка­ти­ма би­ле при­ка­за­не ру­ке ко­је су сим­бо­ли­зо­ва­ле со­ли­дар­ност про­ле­те­ра, а да­нас исте ру­ке сим­бо­ли­зу­ју ме­ша­ње кул­ту­ра. То је Кун­де­ри­на лу­цид­на иро­ни­ја, об­ја­шња­ва Скар­пе­та.

Је­дан од ва­жних „осло­ба­ђа­ју­ћих” ста­во­ва у Кун­де­ри­ним есе­ји­ма од­но­си се на то да ег­зил ни­је при­ну­да, већ сло­бо­дан из­бор пи­сца, као и је­зик ко­јим ће пи­са­ти. Скар­пе­та ис­ти­че да је Кун­де­ра по­се­тио Праг по­сле по­врат­ка де­мо­кра­ти­је, ка­да му је био пред­ло­жен ва­жан по­ло­жај у обла­сти кул­ту­ре.

– По­што је по­при­чао са љу­ди­ма, схва­тио је да су сви на­ста­вља­ли раз­го­вор ко­ји је био пре­ки­нут пре 20 го­ди­на, и ни­ко се ни­је ин­те­ре­со­вао за оно што је Кун­де­ра за то вре­ме ра­дио у Фран­цу­ској. По­ми­слио је: „Тих два­де­сет го­ди­на у Фран­цу­ској део су мо­га жи­во­та, та­мо сам и по­стао свет­ски по­зна­ти пи­сац, ја сам је­дан „спе­ци­фич­ни” Фран­цуз и не­ћу да се вра­тим у Че­шку – ка­же Скар­пе­та, до­да­ју­ћи:

– Ка­да је реч о Да­ни­лу Ки­шу, то је би­ло ма­ло дру­га­чи­је, он ни­ка­да ни­је рас­ки­нуо са сво­јом род­ном сре­ди­ном. Ле­та је про­во­дио у Ду­бров­ни­ку, ишао је да по­се­ти сво­ју по­ро­ди­цу у Цр­ну Го­ру, јед­ном но­гом био је у Па­ри­зу, а дру­гом у Ко­тор­ском за­ли­ву. Киш је мо­жда ви­ше па­тио од Кун­де­ре због фран­цу­ских пред­ра­су­да пре­ма Ју­го­сла­ви­ји, ко­је је ина­че и исме­вао, а, са дру­ге стра­не, го­во­рио је и да пи­сци из овог де­ла све­та тре­ба да иза­ђу из свог про­вин­ци­ја­ли­зма.

Жан-Пјер Мо­рел ука­зу­је на то да су Киш и Кун­де­ра тра­га­ли за ауто­но­ми­јом у књи­жев­но­сти, за на­чи­ном да се из­бег­не сва­ки ауто­ри­тет, би­ло да се ра­ди о ре­ли­ги­ји, по­ли­ти­ци или иде­о­ло­ги­ји, за из­на­ла­же­њем но­вих сред­ста­ва ка­ко би се до­пр­ло до чи­та­о­ца. Да је њи­хо­ва би­бли­о­те­ка би­ла отво­ре­на за Ан­дри­ћа, Кр­ле­жу, Цр­њан­ског, Ха­ше­ка, под­јед­на­ко као и за Ра­блеа, Ди­дроа, Џој­са, Бор­хе­са, Каф­ку, Бру­на Шул­ца, Гом­бро­ви­ча.

При­ма­ли су ути­ца­је пи­са­ца из чи­та­вог све­та, као што се са­да њи­хо­во де­ло са­гле­да­ва упра­во у ши­ро­ком, а не ус­ко­на­ци­о­нал­ном, књи­жев­ном кон­тек­сту. Пре све­га Кун­де­ра, а и Киш, би­ли су при­сут­ни у спе­ци­фич­ном пе­ри­о­ду 70-их го­ди­на 20. ве­ка, а про­ме­не су узро­ко­ва­ли по­не­кад кроз вр­ло по­ле­мич­ке члан­ке, зна­ју­ћи не­ке исто­риј­ске чи­ње­ни­це ко­је Фран­цу­зи ни­су по­зна­ва­ли. Кри­ти­ко­ва­ли су марк­си­стич­ко јед­но­у­мље, но­ву фи­ло­зо­фи­ју, но­ву кри­ти­ку, ко­ја се ис­кљу­чи­во ба­ви­ла књи­жев­но­шћу, од Фло­бе­ра до Пру­ста. Киш и Кун­де­ра сма­тра­ли су да се тре­ба вра­ти­ти пи­сци­ма ко­ји су ра­ди­ли на дру­гом ти­пу ино­ва­ци­је, као што су Ра­бле или Ди­дро. Тре­ба­ло је са­че­ка­ти Кун­де­ру по­себ­но, а за­тим и Ки­ша, да би се у Фран­цу­ској раз­у­ме­ло ства­ра­ла­штво Му­зи­ла или Гом­бро­ви­ча, јед­не мо­дер­не ко­ја је кри­тич­на пре­ма мо­дер­но­сти, и ко­ја на иро­ни­чан на­чин при­ка­зу­је све илу­зи­је про­гре­са, кул­та мо­дер­ни­зма, и ки­ча. По­мо­гли су нам да по­но­во вред­ну­је­мо на­ше на­сле­ђе – сма­тра Мо­рел.

„Ле­по по­пут по­нов­ног су­сре­та”, ка­же Кун­де­ра. Ме­ђу­тим, до­бро је и ко­ри­сно под­се­ћа­ти се и Ки­шо­вих са­ве­та мла­дом пи­сцу о то­ме да увек тре­ба да га­ји сум­њу у вла­да­ју­ће иде­о­ло­ги­је и прин­че­ве, да се др­жи по­да­ље од њих.

Ма­ри­на Ву­ли­ће­вић