Онај ко само дотиче ваздух, не отпутује никуд

Херта Милер

Твој врат је бео. Сувише дуг, сувише крут за једно живо биће. Твоје крило је бело.

Толики простор и један брз покрет у њему. Који те замало убио.

Кљун ти је блед. Са црним первазом око очију. Такав је и ноћу, кад се месец купа, прогутан у песку.

Онај ко сам дотиче ваздух, не отпутује никуд.

Рибе мале као очи морнара. Кад струја мења правац. Кад се забрањени људи љуљушкају у лаким чамцима. Закриљују светло. И бацају мреже.

Видиш бродове са орошеном оградом како извлаче из воде изгубљене окове.

Флота прекоокеанских бродова и тробојка. Партијске седнице на палуби. Гласови, другачији од воде. Једногодишњи планови на румунском. Мртве рибе. Згасла љубав према отаџбини, кад галебови криче.

Каткад су му мисли бледе као твоје крило. Морам постати неподношљива и јака.

Помало као риба. Помало песак. Помало одећа коју имам на себи. Око врата сам помало и ја сама, хладни лабуд који лети.

А на обали расте јоргован. Час љубичаст, час жут. И увек слама. Пуцкета док клизи по петељкама.

Кад то крило не би било твоје. Кад тај кљун не би био твој. Црни перваз. Кад не би било те границе до које поглед допире, можда бих могла да не видим орошену ограду и мртву рибу.

Можда бих могла да носим изгубљене окове који се вуку по земљи.

Неки су пријатељи још млади. И они ће остарити, као и пријатељи који су још млади, а већ мртви.

Кад твој врат не би био тако крут. Он расте кад гледам гробове. Бело камење. Хладни лабуд.

УДОВИЦА

Зато што је свежањ кључева висио о њеној руци док је закључавала врата. Зато што су кључеви, док их је окретала у брави, дотакли њен венчани прстен. Зато што јој је коса ретка као мрежа за косу.

Четвороугао дворишта се сваког дана шири. Ту расте шипраг. Обруч од зове. Трава којој не знам име.

Туда већ годинама пролази њено лице. Одвајкада. Њено лице пролази кроз грање. Њено лице улази у шипраг.

Лети јој треба највише времена да изађе из шипрага. Зато што је лишће густо.

Зато што су сенке листова веће од њих самих, веће од жбуња, понекад помислим да је кључеве могла да стави у лишће. Да их стави у сенку и закључа је.

Стојим иза врата, иза прозора. Видим је. А она мене не види.

Кад долази из града, доле у дворишту, изгледа тако мала. Рекло би се да јој је коса густа. Даљина је варљива на подневном светлу. Кад ми поглед падне на њену косу и кожу главе, знам да је удовица.

Идући кроз шипражје, носи новине. Часописе. И млеко. Цвеће, једном недељно. Умотано у папир.

Када сам касно увече после представе кренула кући, брзо сам пролазила поред углова кућа. У сали је било топло од људи. На платну више није било никога. Рушевине и трава. Гестапо и предео. Дувао је хладан ветар. А филм се још приказивао на асфалту.

Пролазим поред шипражја. Обруч од зове. Свежањ кључева већ ми је био у руци.

Онда сам је срела. У пригушеном светлу, на степеништу. Ишла је ногу пред ногу. Као да хода на лествама.

Коса јој је била проређена. На шкртом светлу више се видела кожа. Никада нисам видела толико коже. Није ми се јавила. Нешто је промрмљала налик на „Ноћ”.

Пријатељство ме је као врела игла уболо у чело. Хтела сам нешто да кажем. Уто ми је чело поново постало безизражајно. Уста су ми се већ била укочила. Уто је она отишла. Осетио се само дах њене старости. Било ми је зима.

Заборавила сам. Мислим да је избегавам. Или она мене. Ко зна.

Њене године можда више нису живот. Али јесу време.

Знам да хоћу да је питам, али то питање је само сенка. Већа од лишћа. Већа од шипражја.

Удовица, али чија, то хоћу да је питам. Удовица рата. Удовица овог града. Шта је она урадила у тим годинама између два парадна марша.

Зова и свежањ кључева. Кожа главе и коса.

ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ЈЕО

Жалосне врбе висе. Откривају и прекривају земљу. Хоће само да нам покажу где ћемо бити покопани.

Уљане боје. И сунце у камену. Гвожђе украшено. И голо. Столови и столице у башти ресторана.

Цветови шљиве су се забелели и преко ноћи испупели из дрвета. Слабашни и бели. Са жутим прахом у срцу.

Шта ли ће помислити ветар и ларве ако дрво не процвета. Гусенице су око гране себи испреле рукавице.

Неки човек носи картонски тањир пун ваљушака према празном столу. Кад подигне руке, његови дланови изгледају уски. Нокти му се сјаје.

Човек брзо жваће. Испод очних дупљи и подочњака, његове јагодице се опуштају.

Човек одсутно посматра реку. Види како се грана савија ка месту на ком ћемо бити покопани. Он гута.

Ослушкивање чини поглед укоченим.

Мир полако тече. Ветар је брз. Кад лето дође, лишће врбе ће се окупати у води.

На ивици чаше остаје отисак сунчевих усана. Бела пивска пена. Бела зубна глеђ. Мирни зуби. Младо лице.

Човек седи испред празног тањира. Сунце лиже сенку његове руке. Рукавице гусеница.

Сало и нокти. Приљубљено ухо.

Жалосне врбе хоће само да покажу како се глад преобраћа у устима. Удари језика. Приљубљено чело. Међу очима запарложено небо. А оно што ми мислимо да је маска, прекривено је косом.

НА ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ

Кад ветар усковитла лишће, онда је лето прошло. Непроживљени дани хитро нестају са крушкиним лишћем.

Куће старих људи пуне су пукотина и жилица, ко дуго живи, остане без свог темеља.

Ласте у предграђу. Грло им је суво, њихове главице спремају се на пут. У друге земље, кад оду из ове. На острво.

Хоћу ли и ја путовати као дивља ружа. Бодљикава и гола, кад падне мраз, кад лишће буде млитаво и поцрни од хладноће. Хоћу ли устати из овог понижавајућег положаја.

Ласте су се навикле на црнину. Само их бело перје које никад неће израсти боли док певају.

Црвени облаци над крушком. Светлост је као пудер, не као крв. Осећам грчеве у стомаку. Ходам полако. Ископавам шљунак. Није то оно што сам изгубила. Ако ме земља улови. Зато што нисам лагала, зато што нисам крала. Зато што нисам убила, остала сам странац. Не пуштајте земљу из њеног зеленила.

Зашто ми је пријатељица јуче рекла: ти мислиш на то.

Треба ли да будем као улица. Треба ли да будем као писмо. Треба ли да будем као мртвац. Као луталица, никад код куће. Треба ли себе да подсећам на оно на шта стално мислим.

Носим трулеж са собом. Носим и крушкино лишће. Кад се воз заустави, у мој кофер улази цариник. Свако место у које дођем убица је.

Мој разум, хтедох јуче рећи. Немам га више.

НА ВРХОВИМА ПРСТИЈУ

Куд ја идем, не води ниједан пут, и већ дуго се нисам ни за корак померила.

Идем иза каменова, иза дана који ме притиска.

И нико не види како ми се тело трза испод коже, јер сам обучена.

И моја је сенка некаква одора, мода која тече из уста. У летњу прашину носи ме моја боја, мој ожиљак.

Ходам сама, подижући обрве, ја сам бедро, ја сам ципела.

Нада мном су главе које ме виде, стоје високо у ваздуху, одсечене. А облаци су утопљеници, сиви су, густи.

Из ваздуха изгледам мала: у моју косу, у моје грло, са висина силази ветар од чађи и светла.

Целога дана нешто говорим, казујем, на непцу, иза глеђи. И затварам уста.

И док ходам, понекад погледам иза облака, и као да нека тежина обузима моје прсте. Распадам се.

С немачког превела Владислава Гордић

(Објављено у часопису „Поља” (Нови Сад), 1989. године, у броју 365)