Библиотека у Лесковцу, где живи преко 160.000 становника, већ 20 година покушава да добије нови простор. Ова библиотека такође нема новца да откупи довољно књига, број стручњака је недовољан, плате су прошле године касниле шест месеци, а читаоница је толико мала да на једној столици седи двоје деце.

Откако је у јануару 2012. ступио на снагу Закон о библиотечко-информационој делатности, пред директорком Александром Самокал-Јовановић налази се немогућ задатак.

Закон прописује стандарде да библиотека у граду са бројем становника као Лесковац мора да има 2.800 квадрата, а ова има 700. Уместо два милиона динара за откуп књига које им сада даје Министарство културе, библиотека би морала да има 8,8 милиона, а уместо 24 стручна радника, мора да има 64 запослена.

„Због недостатка средстава нисмо у могућности да пратимо стандарде, чак ни да им се приближимо, а то су српски стандарди, предвиђени новим Законом о библиотечкој делатности који је донет пре неколико месеци”, каже директорка Самокал-Јовановић.

Да би се Закон о култури (донет 2009. године), који је само оквир, у пуној мери применио, културни радници из разних области захтевају посебне законе или подзаконска акта којима се уређују појединачне културне делатности…

До краја прошле године је усвојено само пет посебних закона, али се ни они не примењују, било због тога што је датум почетка примене одложен за почетак 2012, или зато што још недостају неопходна подзаконска акта, или су нереални.

У фази нацрта су још три посебна закона чији је процес писања замрзнут или због промена састава министарства културе, или зато што понуђена решења нису одговарала захтевима струке, или због побуне оних којима је држава наменила улогу финансијера. (Закон о издаваштву, о архивској грађи и о позоришту, који је напуштен 2003.)

Није усвојена ни планирана Стратегија развоја културе.

За то време, културне институције функционишу по старим законима од којих неки датирају из 1990. године или су на снази уредбе донете пре усвојеног Закона.

Добар пример правног хаоса дају организатори културних манифестација који, на пример, не знају како да примењују прописе о пензијском и инвалидском осигурању. Иван Благојевић директор међународног џез фестивала „Нишвил” говори о апсурду, по коме за стране извођаче треба да плати доприносе за пензијско, социјално и здравствено осигурање. У јуну прошле године, пореска инспекција му је блокирала рачун јер није платио пензиони допринос за странце. Само шест дана пре него што ће у августу почети фестивал, рачун је одблокиран јер је другостепена комисија уважила жалбу фестивала да тај порез не мора да плаћа.

Овај случај је типична последица недостатка јасних пореских правила и њиховог различитог тумачења, али и проблема у вези са регулисањем двоструког опорезивања са другим земљама, док не постоји никакав закон који би посебно или макар делимично регулисао материју музичких манифестација.

„Приметио сам да већина директора културних манифестација и установа због сталног страха држави плаћа све што се од њих тражи… не бране фестивал од таквих врста отимачина. Лакше је платити то што се тражи јер сте онда заштићени”, каже директор Благојевић.

При свему томе, каже Благојевић, држава се у сопственом тумачењу закона „вади на (појединачне) уговоре о избегавању двоструког опорезивања са другим земљама” који предвиђају разнолика решења и формулације, при чему су „неки закључени у доба СФРЈ, други у доба СРЈ, трећи у доба Србије и Црне Горе, а четврти у доба Србије.”

----------------------------------------------

Закони у припреми
Да би комплетна област културе била законодавно заокружена преостаје да припремимо још Закон о музејима, Закон о непокретним културним добрима и Закон о културном наслеђу. Након доношења Закона о култури, Народна скупштина Републике Србије донела је: Закон о задужбинама и фондацијама, Закон о библиотечко-информационој делатности, Закон о старој и реткој библиотечкој грађи, Закон о обавезном примерку публикација.