„Службени гласник”, у библиотеци „Наука” (Филозофија), објавио је обимну, комплексну студију Сретена Петровића „За аутономију уметности” (Естетичка преиспитивања). Сретен Петровић (1940), докторирао је 1971. године с тезом о Шелинговој естетици и филозофији. Професор је на Филолошком факултету у Београду од 1969. године. Један је од оснивача „Етно-културолошке радионице” у Сврљигу и главни и одговорни уредник часописа „Етно-културолошки зборник”. Аутор је књига: „Естетика и идеологија”, „Уметност и симболичке форме”, „Метафизика и психологија слике”, „Боја и савремено српско сликарство”, „Деконструкција слике”, „Митологија раскршћа”, „Српска митологија”, у пет томова, „На раскршћу путева”...

Египатске пирамиде, Микеланђелов „Страшни суд”, Дантеова „Божанствена комедија”, Бетовенова „Девета симфонија”, нека су од врхунских дела. Како се препознаје генијалност једног уметника?

Одувек сам у естетици заговарао вредносно ослобођен приступ уметности. То како сада одредити њену вредност, лепоту, генијалност творца, једно је од најтежих питања у естетици. Ја сам, коначно, разумео да се естетска вредност дела може одредити овако: естетско се потврђује истрајавањем уметничког дела у времену. Тако би се лепота једне творевине мерила успехом њене издржљивости у повесном.

На основу којих критеријума Хајдегер, рецимо, зна да Рилке „заостаје” за Хелдерлином?

Легитимно је право филозофа који има потребу да у свој мисаони систем уклопи и уметност, одабере она уметничка дела која би да усклади са претпоставкама своје полазне тезе. Свакако, вредност једне филозофије не мери се степеном промашаја датога филозофа у примени својих принципа на уметност. Рискантне филозофске оцене и тумачења појединих уметничких дела од стране мислилаца високога ранга, а ту спада и Хајдегер, често могу бити последица ограничености укуса датога филозофа, а то онда покреће и питање његове естетичке компетенције у процењивању.

У чину стварања важно је дело, уметник је нешто споредно, само пријемна антена?

Данас, у цивилизацијски оскудном времену када идеологија глобализма прети да потре сваки траг субјективитета – темељног личног својства које се у досадашњој повести на егземпларан начин показивало у уметности, језику и миту, све више добија на значају радикално инсистирање на субјекту-уметнику. Разуме се, без занемаривања учинка његовог дела – чију вредност време треба тек да потврди. Данас смо пред опасношћу радикалнога губитка националнога језика – у име глобалног, који привидно технолошки, постаје доминантан језик нације која доминира, који врши колонизацијску функцију у планетарној надређености над слабијима. Све је у питању! И заводљива митска прича, а и уметност. Естетска форма, према Хегеловој прогностичкој идеји престала је да буде пожељна форма, већ се – данас изричито – доживљава као реметилачки фактор спрам само привидно анационалног светског глобализма.

Модерна уметност разара естетику лепог, сматрајући лепо привидом.

Ако „естетика лепог” рачуна са досадашњим уметничким постигнућем које је ушло у фонд трајних вредности човека – од античке, класичне уметности до модерне, а овде су и кубизам и концептуализам – онда „естетика ружног” симболизује све оно што је томе антитетичко, којом се оглашавају звона у предвечерје опела уметности.

Куда нас води залагање за естетику ружног? Често се говори о крају историје, крају уметности, крају естетике. Може ли естетика да уништи уметност, да постане важнија од саме уметности?

У „Политици” је, недавно, поводом ликовне уметности, Миодраг Б. Протић, са истанчаним сензибилитетом једнако за „класично” и „традиционално”, као и за „модерно” и „концептуално”, крајње резигнирано, но не мање критички, оценио да то што се данас „збива” на нашој уметничкој сцени представља „крај штафелајске слике”. Ја бих додао и крај уметности као такве! За ту „пустош” одговорни су помодни колико и снобовски и елитистички острашћени промотери „естетике ружног”. Из тога изнедрене „квазиуметничке” творевине, урушавају се у тренутку инсталације и промоције. Њима се самозадовољно баве „критичко-уметнички” ексцентрици уживајући у херметизму новоговора поводом езотеричких иновација. На тим је основама изникао сурогат естетскога – с оне стране свега што су естетика и историја уметности до сада промовисале као „лепо”.

Каква ће бити улога мита и религије у уметности 21. века?

Нисам једини који процењује да ће у пуноме погону успон цивилизације обележити 21. век, док ће култура којом су одисале вредности досадашње духовности бити у узмаку. Сасвим грубо, цивилизација и култура се односе као глобално – партикуларно. Партикуларно просијава из аутентичних форми – уметности, плуралитета језика и мита, док се цивилизацијски процес, прагматички ослоњен на науку, потчињава техници. Кроз форме културе чува се дух народа и личност, а и све оно што припада корпусу колективног осећања – индивидуални сензибилитет, чулност и укус, идентитет посебности. У формама цивилизације – у науци и техници на челу са обесмишљеном политиком у служби капитала, промовишу се безличност и празна општост, које немилосрдно газе пред собом све што пркоси – општем, поглавито, националну културу и њену уметност, њен језик који по слову појма никако не могу бити анационални.

У којој мери се савремена критика бави естетским у уметничком делу, успева ли да раздвоји праву од лажне уметности?

Критика, прихвативши за себе невреднујућу позицију, највише би допринела стваралаштву – када га не би ометала! Стваралаштву би највише користило када би се критика усредсредила да маркира очите промашаје, снобизам и квазиелитизам у „стварању”, када би жигосала све оно што кочи слободне и спонтане токове у производњи дела. Данас се ретко ко од уредника у медијима, у новинама усуђује да критички проговори о томе шта се дешава на сцени, на нашим изложбеним презентацијама. Да ли је то што овим просторима промиче – а на линији инсталација „шока” – уопште уметност! Некада смо резолутно били против ангажоване, идеолошки интендиране уметности, социјалистичког реализма! Данас већ никоме од оних некада „храбрих” критичара – посвећеника слободи стваралаштва, не пада на ум да укаже како су данас у уметности, више но икада, на делу управо „идеологија” и „политика”.

Зоран Радисављевић