Уживам у лику Мадам Беатрис! Велики ми је изазов да баш у овим годинама изађем из себе, да не будем само она Љиља коју сви знају: жена са пуно енергије, страсти, већ да будем мекша, топлија, нежнија. Мислим да ће и публици бити занимљиво да ме види у другачијем светлу... – каже глумица Љиљана Стјепановић која поменути лик гради у музичкој драми „Грк Зорба” коју, према мотивима романа Никоса Казанцакиса и у драматизацији Предрага Перишића, режира Михаило Вукобратовић. Представа ће премијерно бити изведена у петак увече, 29. јула, у оквиру фестивала Град театра у Будви, који је поред Позоришта на Теразијама копродуцент пројекта.

А да је у лику Мадам Беатрис Љиљана Стјепановић другачија од свих претходних својих хероина: Нушићевих „јунака у сукњи”, пунокрвних самосвесних жена у делима Стевана Сремца, краљице Марије, Живке, Елеоноре Мајковић, Озренке Солдатовић, Сиде Пандуровић и многих других, уверили смо се на лицу места – на проби представе „Грк Зорба”.

Темпераментна, енергична, рањива, болешљива, љупка, заводљива, наивна, плачљива, нежна, мила... све те је особине уткала Љиљана Стјепановић у лик Мадам Беатрис. И као да први пут гледамо драгу уметницу на сцени. Као да је тек сада добила праву шансу да покаже свој раскошни таленат. Гледамо Љиљану из сасвим другог угла, у новом издању, и поред тога што је прошле године отишла у пензију. И што је претходних пет година радила без дана паузе.

Дуго Љиља Стјепановић није добила улогу у свом матичном позоришту, од „Учених жена”, како рече. И зато нам је посебно драго, као и целом ансамблу Позоришта на Теразијама, што је управо њој Миша Вукобратовић поверио ову улогу.

– Очигледно да је Беатрис чекала мене, али и ја њу. Та крхка, рањива, емотивна жена, извукла је из мене најтананија осећања и представила ме у сасвим другачијем издању. То сам и хтела. Надам се да неће звучати патетично ако кажем да до сада нисам имала прилику да се покажем у оваквом светлу, да представим шта све умем и могу. Ово је другачија Љиљана Стјепановић, зато ми и одговара Мадам Беатрис, јер ми је дала прилику да изразим емоцију: страст, љубав, цвркутање! Да једноставно кажем и покажем: знам ја и то, подвлачи наша саговорница и додаје:

– Моја јунакиња се радује животу иако умире на крају представе. Крије своју болест, јер не жели да је виде у таквом издању. Беатрис је остављена од свих које је волела, који су њу волели. Зато је тужна, изневерена. Ипак, добија прилику да јој се испуни једина жеља у животу. Да се уда пре него што умре. На крају представе умире са бурмом на руци, али срећна јер коначно остварује свој сан. Потресна сцена. И док умире Беатрис мисли како да заштити друге, да не повреди друге. Негде сам пронашла сличност са њом. Сав бол који сам имала приватно у животу носила сам у себи и врло ретко га показивала. Не зато што нисам особа која плаче, већ да не бих повређивала друге. Сличности има много, управо зато мислим да ће се у лику Беатрис препознати многе жене, као и кроз лик Марије, младе удовице, пуне, да не кажем хормона, јер је то ружна реч, већ неисказане љубави и страсти коју тумачи Јелена Јовичић. Дакле, љубав нам је свима потребна. Љубав је једино средство са којим можемо да се бранимо од злих времена, злих људи, свега што нас окружује и што нам се дешава. Само љубав, љубав, љубав...

У раду на музичкој драми „Грк Зорба”, како каже наша саговорница, много су јој помогли сонгови које је написао Слободан Обрадовић, у смислу да улогу појасни, продуби, али и одлични костими које је креирала Емилија Ковачевић.

– Гледала сам истоимени филм јако давно, али не и сада. Сматрам да је у овом случају драматизација сложенија, да су ликови комплекснији. Разрешења у другом чину су фантастична. Очекујем да људи неће уживати само у грчкој музици, већ и у причи, топлим, људским судбинама. Да виде како се људи мењају, како излазе из себе, како на крају крајева умиру, како се убијају. А судбине наших јунака су до те мере свевремене, актуелне, њихови проблеми, љубави, смрти, убијања, самоубијања... Све је то живот као и дан-данас, као и пре тридесет, односно као и пре хиљаду година. Има много сукоба, енергије, емоција, али мислим да је урађен велики посао. И да ће и будванска, касније и београдска публика, уживати у узбудљивој причи, мору, Криту, љубави, емоцијама, непоновљивој енергији – каже на крају разговора Љиљана Стјепановић.