Кадa кажемо „златни век српског песништва”, подразумевамо стогодишње обиље и различитост поетика и песничких судбина. Да није тако, показује антологија „Златни век српског песништва 1910/2010” Селимира Радуловића, која на силу своди богатство једног столећа на узак (крњи) збир од двадесет пет аутора: Лаза Костић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Десанка Максимовић, Растко Петровић, Оскар Давичо, Васко Попа, Стеван Раичковић, Душан Радовић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић, Ранко Јововић, Рајко Петров Ного, Раша Ливада, Новица Тадић, Ђорђо Сладоје и Иван Негришорац.

Антологичар може да прави свој цветник како му мило и драго, његово је право да бира кога хоће, али ако књигу назове „Златни век српског песништва 1910/2010”, онда то обавезује и њега и издавача, такав чин објективизује приватне намере. Истина, он је истовремено скратио и продужио „златни век” за целу деценију?

Каква је то поезија, која за сто „златних” година не изнедри више од једне поетесе? Нису ли у српском језику своје златне трагове оставиле (и остављају): Аница Савић Ребац, Дара Секулић, Даринка Јеврић, Мирјана Стефановић, Тања Крагујевић, Радмила Лазић, Драгиња Урошевић, Љубица Милетић, Ивана Миланкова, Злата Коцић, Гордана Ћирјанић, Мирјана Божин и другe.

Сачињена поводом стогодишњице смрти Лазе Костића, ова антологија (као до јој није до рођења и живота), немилосно изгони и гура у страну незаобилазне песнике: Милутина Бојића, Душана Матића, Симу Пандуровића, Душана Васиљева, Радета Драинца, Александра Вуча, Ристу Ратковића, Милана Дединца, Танасија Младеновића, Бранка В. Радичевића, Павла Поповића, Виту Марковића, Божидара Тимотијевића, Милована Данојлића, Мирослава Антића, Душка Трифуновића, Александра Ристовића, Слободана Ракитића, Борислава Радовића, Петра Пајића, Ивана Гађанског, Алека Вукадиновића, Гојка Ђога, Вујицу Решина Туцића, Милана Милишића, Мирослава Максимовића, Драгомира Брајковића, Крстивоја Илића, Слободана Зубановића, Војислава Деспотова, Милосава Тешића, Душка Новаковића, Слободана Костића, Братислава Милановића, Златка Красног, Андреја Јелића Мариокова, Драгана Лакићевића, Небојшу Деветака, Милоша Комадине, Мирослава Церу Михаиловића, Николу Вујчића, Милована Марчетића, Милана Ђорђевића, Миодрага Раичевића, Владимира Јагличића, Драгана Јовановића Данилова, Војислава Карановића, Живорада Недељковића и других.

У антологији – само један песник за децу?! Нема Љубивоја Ршумовића, Пере Зупца, Мире Алечковић, Моше Одаловића, Драгана Лукића, Слободана Станишића, Добрице Ерића и других!? Радуловићево наглашавање да је у антологији реч о песницима „изнад праваца, покрета или школа, изнад углађених књижевних конвенција”, једноставно не стоји. Лицемерно делује приређивачев исказ: „Сви песници одабрани у овој антологији, станари су исте куће, дакле, сви станују под истим кровом – под кровом српског језика”. А онда изјава у тренду – да су сви заступљени „истински европски песници, настављачи грчке и византијске духовности и културе”. Шта би на то рекао незаступљени Јован Христић?

Српска поезија подразумева и прекодрински језичкикорпус: Ђуро Дамјановић, Бранко Чучак, Ранко Рисојевић, Коља Мићевић, Ранко Павловић, Зоран Костић, Ранко Прерадовић, Стевка Козић, Предраг Бјелошевић, Радмило Радовановић, Здравко Кецман, Анђелко Анушић, Боро Капетановић, Бранко Брђанин, Ружица Комар, Мирко Вуковић, Радомир Д. Митрић и други. Ако се овим песницима придодају Скендер Куленовић, Бранко Ћопић, Драган Колунџија, Стеван Тонтић, Милан Ненадић и други, ето нам комплетније слике о огрешењу. Из Црне Горе нашао се само Ранко Јововић. Шта би казао Момир Војводић?

Ова антологија ради против свог приређивача и издавача, против књижевности и поезије саме, и напокон, против заступљених ни кривих ни дужних песника који су се нашли у једном препотентном експерименту. Фарисејски претенциозна, неозбиљна, груба и погрешно постављена, пуна покиданих нити песничког континуитета српског језика, она је пример лоше воље и килаве намере.Књига коју је појео сопствени наслов.