Министар културе није дошао

Од нашег специјалног извештача

Венеција, Лидо – Све је на Венецијанском фестивалу политика. И спонзори и одабир филмова и званице и све оно што се „мота” око црвеног тепиха на Лиду. Па када је већ тако, зашто се на свечаном отварању није појавио министар културе у влади Силвија Берлусконија – Сандро Бонди када му је на најзначајнијој филмској манифестацији у Италији и једној од најзначајнијих на свету, свакако било место?

Разлог је сасвим прозаичан, у складу са повременим шокантним потезима владајуће политичке опције и у складу са манирима министра Бондија,који је и пролетос сам себи начинио медвеђу услугу, када је послао протестно писмо и бојкотовао Кански фестивал зато што је у програм уврстио „антиберлусконијевски филм” Сабине Гуцанти – „Дракила”, што је дотичном документарцу само поспешило гледаност, популарност и продају. Како ни Берлускони сам себе не штити онолико колико га штити Бонди, министар културе одлучио се за бојкот Венеције зато што фестивалски челници нису уврстили у програм један филм који је афирмативан по његовог шефа и идола (иначе, Италијани на овогодишњој Мостри имају 41 филм!).

Бондијево неприсуствовање свечаном отварању фестивала више је интригирало иностране извештаче него саме Италијане, који на помен Бондијевог имена углавном само одмахују руком. За многе је билаважнија чињеница да је фестивалском почетку присуствовао лично председник Републике Италије Ђорђо Наполитано, што је почаст каква се фестивалу одавно није десила. Није се десила ни председнику жирија Квентину Тарантину ни Дарену Аранофском, Натали Портман, Џесики Алби, који су са председником Наполитаном седели у ВИП ложи на партију организованом у Хотелу „Ексцелзиор”, после свечаног отварања и светске премијере филма „Црни лабуд” Аранофског. Около су се шепуриле старлете и италијански филмски естаблишмент одевен по последњој моди.

Је ли забавно бити ове године на Лиду? Забавно није, али узбудљиво и крајње неизвесно свакако јесте. И узбуђење и неизвесност везани су за свакодневно прескакање рупа и монтажних баријера око фестивалске палате (чувени предратни Казино на Лиду) и Сале Гранде. Лидо је претворен у велико градилиште и сасвим је непримерен фестивалу и његовом угледу. Уколико не упаднете у рупу, „закуцаћете” се у монтажни зид који неуспешно крије прави амбис у којем ће једног дана нићи темељи нове фестивалске палате, неописиво ружног изгледа. Ни легендарни хотел „Де Бен”, поприште Висконтијевог филма „Смрт у Венецији”, више не постоји. Окован је скелама и окружен дизалицама. Када грађевинари овде буду завршили посао, место одмора европског и светског крема и монархиста, биће претворено у луксузне стамбене апартмане.

Ништа на Лиду више није исто. Ни чувени „Леоне бар”. Уместо кафетерије у којој су се одржавали дневни филмски сусрети и састанци, никао је суши ресторан. Ципеле се изувају још пред улазним степеништем. И таман када пребродите грађевинске замке и све „модернистичке новотарије”, наиђете на еуфоричног председника Тарантина како са три прста уздигнута увис, сваки час поздравља фоторепортере и свог другара Роберта Родригеза који је са каубојским шеширом на глави, у откопчаној кошуљи и видно откривеним тетоважама, представио свој крвави акциони филм „Мачете”. И да ту не буде крај фестивалског почетка, изнебуха је на црвени тепих стигла и „црна газела”, краљица модних писта и „крвавих дијаманата” – Наоми Кембел. У црној, дугој хаљини са најневинијим осмехом на лицу, ушетала је у Салу Гранде на свечану премијеру такмичарског филма „Мирал” Џулијена Шнабела у којем једну од главних улога тумачи Фрида Пинто.