Филм „О боговима и људима” француског глумца и редитеља Гзавијеа Бовоа, који је пролетос у Кану освојио фестивалски Гран при и награду Екуменског жирија, а пре који дан и највеће француско филмско одличје – награду „Цезар” за најбољи филм, на београдском Фесту биће приказан 4. марта.

Филм је базиран на истинитом догађају из 1996. године, када су исламски екстремисти у Алжиру киднаповали, а потом и убили седам француских монаха-траписта из једног хришћанског манастира, следбеника правила светог Бенедикта (као и 12 радника хрватске „Хидроелектре”). Ово је и прича о међурелигијским односима, хришћанству и исламу, унутрашњем преиспитивању и савести Европе, али и прича о људима који су у једном тренутку доносили личне одлуке, процењујући људске, политичке и верске уделе у унутрашњим дубинама властите душе.

У интервјуу за „Политику”, Гзавије Бовоа говори зашто попут многих других није желео да избегне тему религије у филму, како се заинтересовао за историјску драму и филм другачији од свих његових претходних филмова, међу којима су и „Север”, „Не заборави да ћеш умрети”, „Према Матеју” и „Мали поручник”...

Људи су често склони да тврде да је увек боље избегавати тему религије у филмовима. Ви то нисте избегли, а да ли сте имали утисак да се излажете ризику?

Нисам имао такав утисак. Током снимања били смо заштићени, држали смо се заједно. Снимали смо у Мароку, а не у Алжиру, али не из „безбедносних разлога” како су то тврдиле неке француске новине, већ зато што волим Мароко, што сам дуго сањао да тамо снимим филм и што је тамо милијарду пута лакше снимати него на улицама Париза. Уколико се издигнемо изнад религије, јасно је да је овај мој филм заправо филм о човеку. Што се саме вере тиче, могу да кажем да пола мога мозга не верује ни у шта, а друга половина верује свему, те се ја трудим да живим са тим.

Овај филм је другачији од Ваших претходних, шта је био повод да се заинтересујете за историјску драму, за филм према истинитом догађају из недавне прошлости?

Све је заправо почело једним телефонским позивом Етјена Комара, који ме је замолио да прочитам један сценарио и кажем му своје мишљење. Прочитао сам га и рекао му да сматрам да је добар и леп, ван теме религије. Етјен ми је тада признао да га је он написао и да ми нуди да га заједно прерадимо како би био више у мом стилу и како бих пристао да снимим филм. И снимили смо га.

Потпуно уроњени у живот монашке браће, њихове мисије, њиховог односа према спољњем муслиманском свету и међусобних односа унутар монашке заједнице?

Морам да признам да сам био очаран њима, био сам одмах ухваћен у њихову причу, изненађен њиховим животом. Реткост је данас, у себичном друштву, да видите људе који имају интересовања за друге, за веру других људи, који су интелигентни, посвећени, страствени, који су у стању „бивствовања”, док смо ми сви други у стању „стицања”. Мислим да је филм „О боговима и људима” имао и добар тајминг, јер су у Француској већ дуже на делу покушаји окретања једних против других, изазивањем лажних проблема као што је то, на пример, „проблем бурки”, а заправо се тиме прикривају суштински и стварни проблеми. Срести људе који показују радозналост за лепоту других, за различитост, за другу веру, чинило ми је само добро.

Постоји доста контроверзи око околности смрти монаха. Ви сте остали ван тога, нисте снимили њихову смрт. Зашто?

Зато што мој филм није новински извештај већ драма.Оно што је мене интересовало је прича ових људи, ко су они, каква су им начела. Ми нисмо са сигурношћу знали кроз шта ћемо проћи и шта бисмо могли тачно открити. Све је тако компликовано, иако сам лично склон да верујем у хипотезу о војној грешци. Током снимања имао сам припремљене маске одрубљених глава, али сам у једном тренутку одлучио да их не користимо. Размишљао сам о породицама.

У којој мери сте сарађивали са црквом и са породицама погубљених монаха приликом припрема овог филма?

Ја не сарађујем са црквом. Породице су у почетку биле против идеје да снимамо овај филм. Били су веома забринути, са изузетком неколицине. Сортирали смо веома пажљиво ствари, држали смо се неких личних детаља и мислим да су породице сада задовољне када су виделе какав је заправо филм „О боговима и људима”. Још пре почетка снимања усвојио сам одређене моралне принципе и тога сам се држао током филма.