У најотменијем делу Пете авеније у Њујорку, налазила се луксузна књижара „Рицоли”, обложена од патоса до таванице тамним махагонијем и књигама. Одлазио сам тамо средином седамдесетих да прелиставам прескупе сликарске монографије, које нисам могао да купим. У лавиринтима полица с књигама човек је могао да остане по цео дан да избегне бљузгавицу и фијукање ледених ветрова кроз тунеле њујоршких улица и авенија. Сретао сам тамо многе чувене личности: покојну Оријану Фалачи, на пример, која је пушила (у то време то се још могло у књижарама) и нервозно прелиставала најновија издања књига. Била је запањена што сам ја запањен зато што сам је видео. Фелини је ту поред мене куповао гомиле Паваротијевих плоча, такође запрепашћен да га неко препознаје у граду где нико никог не гледа, нити зна. Али нећу да пишем о томе кога сам све видео тамо, већ о „Политици” која се продавала на жичаној гондоли на самом излазу покрај касе.

На гондоли су се налазили сви најважнији светски листови и часописи, права раскош штампе, боја и фине хартије. Било је ту енглеских листова штампаних на библијској хартији, шарених италијанских таблоида, раскошних америчких њуз магазина и чудних арапских листова на ружичастој хартији. „Политика” се налазила на самом дну гондоле тако да се ретки купац (а то сам углавном био ја) морао сагнути да је пронађе и узме што је личило на дубоки поклон овом нашем старом листу. У маси шаренила и луксуза, она је деловала суморно и тужно, штампана на сиротињском жућкастом папиру без иједне боје са добро познатим старинским заглављем на ћирилици – једном речју, личила је на Србију и Београд, на наш суморни живот, оскудицу и беду, а била је стара два дана. Док сам ја плаћао два долара, касирка ме је такође гледала са сажаљењем; долазио сам из земље у којој се пише неким чудним неразумљивим писмом и где се листови штампају на тако бедној хартији.

Узбуђен што је имам у џепу, одлазио сам пешке до студија у Спринг стриту у Сохоу, једва чекајући да стигнем да је прочитам и да видим шта код куће има ново. И гле, усред овог Вавилона, усред џиновских облакодера од стакла и метала, у центру света, седим за столом и једем гулаш читајући пресавијену „Политику” прислоњену на векну хлеба и све избија из њених страница, и чубурска дворишта завејана снегом са замрзнутом чесмом на средини и олупане фасаде кућа низ чије кровове висе леденице; читав наш живот од кога не можемо побећи чак ни с друге стране океана...

И заједно са мном „Политику” чита и мој деда, уз петролејску лампу, и мој покојни отац на кухињској мушеми поред уредно сложених цигарета сарајевске „мораве”, шибица, муштикле и излизане футроле за наочаре; читамо је генерацијама, а понекад, у младости и оскудици, она се претвара у једини столњак на коме стоји тек отворена сардина, со и парадајз, два млада лука и боца црног вина. У њу на Каленића пијаци продавачице замотавају пољско цвеће.

„Политика” је много више од новина, она је верни пратилац нашег живота.

Момо Капор

(Последња прича Моме Капора објављена у „Политици” 25. јануара 2008.)