Култура
60. Берлински фестивал
Мучна прича о одрастању
У конкуренцији у такмичарском програму предњачи румунски филм дебитанта Флоријана Сербана, Жанг Јимоу се представио римејком филма браће Коен „Крваво просто”, а Епштајн и Фридман документарцем о Алену Гинзбергу
Берлин, 16. фебруара – Прву половину главног такмичарског програма 60. Берлинског фестивала обележио је и низ солидних филмских наслова који не изазивају претерано узбуђење, али због којих се јубиларно фестивалско издање може сматрати сасвим успешним.
Предњачи румунски филм „Ако ми се звижди, звиждим” дебитанта Флоријана Сербана чија прича добрим делом подсећа на ону виђену у Марковићевом „Специјалном васпитању” или Бајићевом „Сивом дому”. Једноставан, мали филм, реалистичког садржаја, мучна прича о одрастању у затвору за малолетнике, са изврсним Ђерђом Пистереануом у главној улози. Још један пример непретенциозног, а веома функционалног стила румунског „новог таласа” и кинематографије која би нашим ауторима могла да послужи за пример.
Међу такмичарима нашао се и „Сабмарино” данског редитеља Томаса Винтерберга, изврсно режирана социјална драма, прича о односу два брата и последицама породичне трагедије, али и филм који доноси осећај већ виђеног у скандинавском филму.
Сценарио за комедију „Гинзберг”, њујоршки аутор Ное Баумбах писао је заједно са својом супругом глумицом Џенифер Џејсон Ли (игра и малу улогу), а главну ролу је поверио Бену Стилеру. „Гинзберг” је типичан пример онога што се зове „амерички независни филм”, са прилично млаком и не много хуморном причом о кризи средњег доба мушкарца који се, доласком у Лос Анђелес, суочио са чињеницом да је прерано одустао од својих идеала.
У трци за „Златног медведа” виђена је и документарна драма „Урлик” (Howl) врсних америчких документариста Роберта Епштајна и Џефрија Фридмана, биографски филм о Алену Гинзбергу, једном од најважнијих песника бит-генерације у САД. Епштајн и Фридман баве се познатом афером из 1957. године, када је тужилаштво Сан Франциска оптужило, тада још увек анонимног, Гинзберга за опсценост у поеми „Урлик”. Њихов троструки филмски поступак је занимљив. Судски процес је инсцениран према оригиналним записницима, Гинзбергови интервјуи из тог времена су адаптирани, песника глуми Џејмс Франко, док је сама поема илустрована анимираним сценама. Идеолошка трвења педесетих година, пионирски хероји либералне Америке, борба против цензуре, дати су млако, те је и овај филм, у односу на понуђену тему, испод очекиваног.
Нажалост, није овог пута много одушевио ни славни Жанг Јимоу, некадашњи дисидентски представник „пете генерације” кинеских редитеља, творац култних уметничких филмова, потом и великих историјских епопеја и редитељ незаборавног отварања Олимпијаде у Пекингу. Троструки берлински лауреат представио се сада филмом „Жена, пиштољ и резанци”, адаптацијом пре неголи римејком првог филма браће Коен „Крваво просто”.
Уместо Тексаса из осамдесетих година 20. века, радња је сада смештена у средњовековну Кину, амбијент је исти – пустиња која служи и филмској атмосфери и закопавању лешева. И заплет је остао нетакнут – постарији, љубоморни, себични и насилни муж, ангажује корумпираног полицајца да му убије жену и њеног љубавника, али ће се ствари потпуно искомпликовати. Али, док је „Крваво просто” Коенових прави филм-ноар, верзија Жанга Јимоуа је пародија блиска шпагети-вестерну, карикатури и популарној кинеској опери.
Оно што код Јимоуа увек фасцинира јесте његово визуелно мајсторство. У том смислу публика има чему да се диви (директор фотографије је Јимоуов верни сарадник Чао Сијсаодинг). Јасно је и да се Жанг Јимоу силно забављао идејом да се поиграва са адаптацијом популарног америчког филма култних аутора, но тај се његов осећај није у потпуности прелио на гледаоца. За дистрибуцију у Србији филм „Жена, пиштољ и резанци” откупила је кућа Мегаком.
---------------------------------------------------
Ди Каприо са мамом на фестивалу
Леонардо ди Каприо, најпознатија „беби-фаца” Холивуда, јунак новог Скорсезеовог филма „Затворено острво”, на Берлинском фестивалу не борави са својом девојком, већ са мајком Ирмелин. Мама Ди Каприја је рођена Немица која је још као девојка емигрирала у САД, удала се за стрип-мајстора Ђорђа Паола ди Каприја, потом и развела. У Скорсезеовом филму Леонардо изговара неколико реченица на немачком језику, а његова мајка, која је била присутна и на конференцији за новинаре, присутне је насмејала коментаром: „Имао је добар изговор, све сам разумела што је рекао.”
Последњи коментари
Zhang Jimou je veliki reditelj, superioran. Verujem da se samo podsmevao radeci po filmu Bloody Simple
Добро сте рекли, наши би аутори могли да се угледају на румунске колеге који од малих, животних прича праве велике филмове. Не разумем сталну претенциозност наших аутора,њихово безуспешно и (погрешно) имитирање америчког филма. Тако никада нигде неће стићи!









