Деведесетих година компоновала је музику за представу „Чикашке перверзије”, а данас живи и ради у – Чикагу. Реч је о Наташи Богојевић, некадашњој асистенткињи на Факултету музичке уметности у Београду, која већ седам година предаје на Универзитету Де Пол у Чикагу. Ова композиторка, чији опус садржи електронску, компјутерску и филмску музику, емигрирала је 1995. У Београд долази повремено, а повод за последњи долазак је вечерашња премијера њене „Виртуелне увертире” на Коларцу у извођењу Београдске филхармоније. Наш оркестар биће у фином друштву: Дејвида Алана Милера, диригента из Њујорка, израелског виолинисте Хагаи Шахама, и виолончелисте Ралфа Киршбаума, Тексашанина. На репертоару су и Брамсов Дупли концерт, и „Пролеће Апалачија” Арона Копланда, а цео програм је помогла Америчка амбасада из Београда.

– „Виртуелна увертира” је поруџбина писана за Београдску филхармонију. Иако њихов буџет није велики, прихватила сам позив из патриотских разлога, али и због тога што желим да моју музику, у мом граду, изводи наш ансамбл. Поруџбине су, иначе, увек подстицај стваралаштву, не само због материјалне надокнаде јер се овај посао не ради првенствено због новца, већ због културе и музичке традиције која мора да се организовано изгради – каже Наташа Богојевић, и даље објашњава како се то систематично ради у САД.

– У свету је одомаћена пракса да се ангажују резиденцијални композитори. Симфонијски оркестар Чикага има два таква аутора Марка Антонија Турниџа, Британца, и Освалда Голијова из Буенос Ајреса. Они воде циклус савремене музике али и компонују неколико дела за овај оркестар. Тако се савремена музика приближава публици, организују се предавања пред концерте, доводе композитори из целог света. Тај избор није увек по мом укусу али бар постоји демократија мишљења. Оно што ми, који живимо у иностранству, треба да радимо јесте да доносимо искуства која су већ проверена. О томе овде свима причам, али постоје предрасуде према Америци, па је немогуће лако усвојити туђе ставове. Иван Тасовац, на пример, ради сјајне ствари. Он је позвао Хагаи Шахама за резиденцијалног уметника. Чини ми се да се позитивне промене догађају у српској музици а, ево, изводе се и дела домаћих аутора – каже ова композиторка.

Чикаго, са друге стране, има толико музичара и композитора па је конкуренција основни принцип селекције. Од музике могу да живе само аутори као што су Филип Глас или Џон Адамс, док, наша саговорница годинама није писала музику – подизала је породицу, покушавала да се снађе у новом систему, а дуго није имала ни клавир. И сама је имала предрасуде о Америци, као материјалистичком свету, у који не може да се уклопи, све док није схватила да су инхибиције дошле изнутра а не споља, и да је компоновање њена духовна потреба а не последица трке за зарадом.

Током свог стваралачког развоја занимала се електронском музиком, ишла на курсеве филмске музике, радила и музику за позоришне представе и балете (Слика Доријана Греја, Дом Бернарде Албе…), у Београду експериментисала са групом „Седам величанствених”, у САД комбиновала амерички минимализам и наш фолклор. Прича нам да ли се актуелна економска криза одразила на њен рад и, уопште, музичку индустрију:

– У доба материјалне кризе увек је прва на удару култура. Осећам њене последице на личном пољу јер имам приватну школу, и студената мање него икада. На глобалном плану музички живот је остао исти: дневно има близу 300 концерата, и то класичне музике. Свако предграђе има свој оркестар, свака црква има своје концертне програме, сваки универзитет има свој музички циклус. Штавише, свака кућа има свој клавир, и постоји једно ренесансно осећање живота где је важно да се „и свира” иако неће сви студирати музику. Има одраслих људи, лекара, који узимају часове клавира и свирају за своју душу. Као када бисмо ми овде имали оркестар Бановог брда или Раковице... Аматери, али сасвим добро звуче. Потом гостују разни оркестри из света, а има и много џез клубова који су већ традиција Чикага.

Од новитета на пољу савремене музике Наташа Богојевић примећује модерне продукције опера, и издваја „Атомску бомбу” од Џона Адамса. У њој су визуелни ефекти налик онима у филму, а политика све чешћи предмет уметничког дела. Њу слични пројекти не занимају, иако су је звали да компонује дело које би за тему имало рат у Југославији.

– После 11. септембра, Американци су многе концерте класичне музике посветили овом догађају. За један потпуно приватан жур, где је било много музичара, компоновала сам песму састављену од најсмешнијих изјава Џорџа Буша, и то смо организовали непосредно пред његов одлазак. Жур се звао „Buy, buy, Bush” и сви су припремили свој наступ јер нису нарочито ценили његову политику. Моја поп-песма је добила главну награду – прича Наташа Богојевић.

Осврнувши се, на крају, и на свој педагошки рад, наша композиторка коментарише ону добру страну западњачког начина живота која се тиче перманентног образовања.

– Музичарима предајем компоновање, а као изборни предмет држим предавања из „Разумевања музике”, и то студентима права, грађевине, бизниса... чиме они добијају широко знање иако се школују за стручњаке у другим областима. Тиме се подиже општи ниво публике, што је од великог значаја јер факултет има више студената него Харвард. Уопште, у америчкој култури завршетак школе не значи да сте све завршили. Људи од 70 година уписују филозофију не желећи да допусте себи да се интелектуално запусте. Посебно ми је задовољство што скоро сваког семестра имам студента из Србије или са простора Југославије. Као најважније им саветујем да пронађу своју властиту етику и да је прате, као потребу за нечим идеалнијим, чему би требало сви да тежимо.