„Емигрантски кувар” Дејана Новачића, који је недавно објавио „Стилос” из Новог Сада, садржи мноштво корисних рецепата за справљање ђаконија са простора бивше Југославије. Међутим, као што у предговору за ову књигу каже Иван Тасовац, тешко да ћете неког моћи да нахраните спремајући јела из Новачићеве кухиње. Али, ако прихватимо чињеницу да је хумор и те како хранљив за душу, онда и Новачићева екс-ју кујна има свашта здраво да понуди.

Аутор је, на трагу своје претходне књиге, „СФРЈ за понављаче”, наставио да, уз дозу носталгије, ироније и хумора, евоцира успомене на велику земљу. Овога пута кроз рецепте, вероватно зато што се у Југославији јела калорична храна, било да су у питању радници, сељаци или поштена интелигенција. Многи Југословени су отишли у иностранство, укључујући и Новачића, који се скрасио у Ирској, па отуд и назив „емигрантски” у наслову.

Шта се нуди на менију Дејана Новачића? Књига је, као и сваки кувар, подељена на рецепте за доручак, ручак, вечеру и ужину. Рецимо, за спортски доручак, под називом „Кафа и цигарете” састојци за припрему су нес-кафе и пакла цигарета. Сваки рецепт прати и анегдота па се ту може прочитати да су Југословени дуванили за медаљу, па су Македонци пушили „вардар”, Хрвати „опатију”, а Срби „мораву”. Занимљива је и припрема за овај југословенски фруштук: „Искашљати се у умиваоник и отетурати у кухињу”.

Затим, ту је и доручак који је, по Новачићу, одушевио чак и Брема Стокера, аутора „Дракуле”. Он је, наиме, имао прилику да у славонском граду Бјеловару проба крвавице.

За ручак се у Југославији јела и партизанска проја „Мирко и Славко”, па ловачки паприкаш „дедино унуче” („Оно што је за енглеску краљицу био лов на лисице, то је за друга Тита био лов на дивље свиње”, преноси Новачић), натур-шницла „Војко и Савле”, што асоцира на чувену хумореску–памфлет која је штампана у „Политици”, и тако даље.

За вечеру су Југословени волели, а и данас људи са простора екс-ју воле, да поједу лички купус по пургерски, или Карађорђеву шницлу, за коју Хрвати кажу да није србијанско, већ аустријско јело. Новачић подсећа да су човеку по којем је име добила чувена шницла, епске дужине, главе дошли Турци и Срби заједно.

Сваки рецепт са собом носи и једну причу из „југословенских давнина”, па се у књизи може прочитати шта се дешавало приликом ручка на којем су присуствовали Јосип Броз Тито и Џемал Биједић, зашто је свињска глава одиграла пресудну улогу у сукобу модерниста и присталица социјалистичког реализма и зашто је Џејмс Џојс од Даблина мрзео више само Пулу. Што се афродизијака тиче, то може да буде и бели лук, кога треба конзумирати пре љубавног сусрета, да те партнерка не заборави.

Дејан Новачић је рођен 1961. године у Београду. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност. Радио је прилоге за „Лексикон југославенске митологије” и као новинар у редакцијама широм Југославије.