Не можемо да будемо само робови политике

Калдерону се увек можете вратити. Комад „Живот је сан” је веома леп, узбудљив и интересантан за размишљање. Са друге стране, компликован за рад, полифон јер има више слојева и тражи озбиљан напор целе екипе чији, у нашем случају, ниједан члан, што је данас права реткост, није изостао ни са једне пробе.... – каже Слободан Унковски, редитељ Калдеронове мисаоно-филозофске драме „Живот је сан” настале у периоду барока 1636. године, чија премијера је сутра у 19.30 часова на великој сцени Народног позоришта у Београду. Текст је превео Никола Милићевић, сценограф је искусна Мета Хочевар, костимографи Јелена и Светлана Проковић, драматург Славко Милановић, композитор Ирена Поповић. Уз седмочлану глумачку екипу: Предраг Ејдус, Никола Ракочевић, Борис Пинговић, Борис Комненић, Бојан Димитријевић, Наташа Нинковић и Нада Шаргин, у представи је ангажовано и 20 студената глуме Факултета драмских уметности у Београду, класе професора Биљане Машић и Гордане Марић.

Тајанствени Слободан Унковски, који се протеклих недеља повукао у медијску „илегалу”, направио је, тврде његови сарадници, својеврсни сценски искорак. Популарни Унко у протеклом периоду није желео претерано да коментарише своју нову поставку представе „Живот је сан” будући да је ово Калдероново дело написано у стиху већ режирао 1993. у Скопљу.

– Тада сам се бавио политичким аспектима: манипулацијом медијима, политиком, влашћу. У новој поставци бавим се тамним слојевима драме, која је више везана за снове и реалност, а мање за политику. Мислим да не можемо да будемо само робови политике која има незаслужено значајно место. Невероватно је колико политика утиче на наш живот. Не смемо да останемо на том нивоу политичке заокупљености јер је живот шири и комплекснији од политике и мислим да је добро да се одмакнемо од ње – рекао је за „Политику” познати македонски редитељ непосредно пре јучерашњег почетка пробе представе „Живот је сан”.

И док сценом одјекују речи које изговара млади Никола Ракочевић који тумачи лик Сигизмунда:

„Шта је живот? Махнитање.

Шта је живот? Пусте сање,

празна сена што нас ови.

О, мален је дар нам дан,

Јер сав живот – то је сан,

А сан су и сами снови....

... у фоајеу затичемо Ирену Поповић која је потписала музику, комбинујући, како каже, снимљене и оригиналне гласове покушавајући да и музиком дочара нејасну границу између сна и јаве.

– Желим да представим Сигизмунда на најузбудљивији и најискренији начин. Сигизмунд је човек који је 25 година био сам, у тамници, одлуком свога оца који је то урадио из предострожности. Представа је више него актуелна, јер говорио о томе колико данас има родитеља који зарад каријере запостављају своју децу. Сутрадан када се окрену не препознају их, не знају шта се дешава. А заправо су пропустили прилику да буду са својом децом зарад нечега што је у односу на родитељство небитно – каже млади Никола Ракочевић.

Ту је и Борис Пинговић који „скенира” свога јунака: Астолфа кнеза московског:

– Играм опсесивног човека који је толико властољубив да све подређује томе. Међутим, и човека који је на известан начин рањив, који је због жеље за влашћу продао, издао своју велику животну љубав. У његовој души се дешава лом који га доводи до разних недаћа. Мислим да се такве ствари догађају и у животу. Заправо личне ствари одређују глобалне догађаје.

Представа „Живот је сан” је уједно пета премијера ансамбла Драме националног театра у актуелној сезони, а како напомиње Молина Удовички-Фотез, реализацијом овог пројекта остварен је и њен велики „позоришни сан”.

 Б. Г. Требјешанин