Meni

Култура

ИНТЕРВЈУ: Светлана Бојковић, глумица

Не напуштам глуму заувек

Играћу до средине фебруара, после тога имам месец дана да се спакујем и обавим све текуће послове до поласка у Хелсинки

Фото Вукица Микача

Одлазим у Финску средином марта. Врло добро се осећам. Заправо, одлично. Пре три године бих рекла да је то немогуће. Први пут у животу живим улогу у сенци, што ми се свиђа. То је за мене нови, непознати простор. Мислим да ми је време и за то. Да не будем више она која вуче. И то ми је драго. Заокружила сам дугачак период.

Глумица Светлана Цеца Бојковић управо овако најављује своје ново поглавље у животу. Велика дама српског глумишта средином марта и дефинитивно путује у Хелсинки, у својству супруге Славка Круљевића, који је указом председника Бориса Тадића именован за новог амбасадора Србије у Финској.

– Мој супруг је високи државни службеник, човек професионалац, како се каже, каријерни дипломата. Ради свој посао, у који се уопште не мешам, али имамо додирних тачака, јер исто гледамо на културу, јер је човек у том смислу врло образован и имамо заједничке погледа на уметност. Мислим да је мој одлазак у Финску дошао у право време, зато што сам за ове 42 године, колико сам у овом послу, много радила. Више од тога нисам ни могла. Не могу да кажем да сам пропустила неке године и време без рада. Све је, заправо, било подређено, наравно са мојом великом љубављу према професији: и позоришту, и телевизији, и филму. Глуми сам била максимално посвећена у континуитету, без великих пауза, без већих туристичких одмора. Тако да мислим да сам заслужила да се мало удаљим, па, ако хоћете, започнем и ново поглавље у животу – каже Светлана Бојковић.

Значи ли то да напуштате глуму?

Не кажем да напуштам глуму заувек, већ на известан период, јер не могу бити на репертоару и живети у Финској. Али то значи да могу с времена на време да дођем и нешто снимим. Нешто сам већ и  договарала, јер би на јесен требало да се ради филм о Десанки Максимовић. Међутим, то је још увек само у преговорима. Оно што је извесно и у овом тренутку сигурно јесте да ћу долазити у Београд  сваких месец и по дана због кћерке и мајке, да их видим. Да се видим са колегама, пријатељима...

Шта ће бити са представама у којима тренутно играте?

Играћу до средине фебруара, после тога имам месец дана да се спакујем и обавим све текуће послове до поласка у Хелсинки. Остаје ми Нушићева „Госпођа министарка” у режији Милице Краљ у Бањалуци, коју ионако играмо једном у два месеца, тако да увек могу да одем и одиграм представу. Овде у Београду имам три представе на актуелном репертоару. За те улоге имам алтернације, па ћу видети: некада када дођем у Београд, ако се коцкице поклопе, без обавеза позоришта према мени и мојих према позоришту могу да наступим у некој од улога, јер добро знам шта значи правити репертоар. У представи „Матица” Горана Петровића, у режији Рахима Бурхана уместо мене у лику Милене Гавриловић играће Јелица Сретеновић, у Југословенском драмском позоришту у Молијеровом „Тартифу” у режији Егона Савина, у лику госпође Пернел наступаће Бранка Петрић, а у комаду „Није смрт бицикло да ти га украду” Биљане Србљановић у режији Слободана Унковског улогу Госпође тумачиће Јасмина Аврамовић.

Да ли имате већ неке планове у смислу амбициознијег представљања српске културе и уметника у Финској?

То ће бити прилика за мене да упознам финску културу која је врло разноврсна, колико сам успела за овај претходни период да прочитам и да се информишем. То ће ми бити занимљиво и изазовно. Свакако да ћу покушати, мада наравно да не могу унапред давати обећања, да учиним нешто на унапређењу српске културе и неговању веза између ових двеју културних средина, иако нисам никакав културни аташе. Али сам уметник и трудићу се да на прави начин презентујем нашу културу колико год је то могуће у Финској. Наравно, ту увек постоји и тај финансијски моменат, који је драматичан, па ћу видети да ли ће се државне институције одзвати на ту врсту пројеката.

У каквом стању остављате српску позоришну сцену? Како видите

 позориште 21. века?

Позоришту прети опасност од слободног тржишта. Наравно да треба да постоје све врсте позоришта, само да буде јасно шта је шта. То је, међутим, код нас јако збркано. Неке ствари које припадају алтернативи играју се у институционалним позориштима. Позоришта су некако изгубила своја профиле. Зна се шта је некада био Атеље 212, шта је било Југословенско драмско позориште, а шта Народно позориште. Измешала су се у репертоарском смислу. Није за замерити, јер је све конфузно, па што не би била и позоришна сцена. То је последица времена, тренутка у којем живимо. Надам се да ће се то временом ипак искристалисати. Трагично је што се све мање и мање новца улаже у културу. То је велики недостатак. Не знам како „деверају” управници позоришта у Београду. По овоме, како сам чула, колика су материјална средства предвиђена, постоји опасност да ће бити стопирана производња.

Колико нас је транзиција покварила?

У великој мери. Чим су људи  приморани да се сналазе за опстанак, разне опције су у игри и људи се кваре. Када сте принуђени да се сналазите мимо регуларних процеса, самим тим сте гурнути у област која није легална. Ипак, људи све теже и теже живе. Не знам ни како многи опстају, али ипак, опстају и ћуте. Присутна је некаква колективна депресија.

Једном приликом сте замерили и да живимо „терор младости”. Како то објашњавате?

Да, на сцени је присутан терор младости. Не само на позоришној, већ на најширој друштвеној сцени. То је такође велика збрка. Наравно, немам ништа против младости и треба јој дати простор. Она треба да наслеђује све, али ви сте као млад човек у моје време учили уз старије, уз људе од кредибилитета, па сте постепено уз њих сазревали и бивали запослени. Данас млади људи без покрића долазе на одређена руководећа и врло важна места, а да су прескочили тај период развоја. Нису они криви, такво је заправо устројство и углавном, што је нормално за тај животни период, немају искуство. А онда та осионост, какву младост сама по себи носи, долази у први план, обично без покрића. У том смислу се појављује оно што се може назвати терор.

Шта је са домаћим васпитањем? Да ли је сачувало континуитет?

Нажалост и домаће васпитање се губи. И оно је све ређе и ређе присутно данас. То је вероватно последица презаузетости родитеља или се можда млади људи васпитавају у духу овога времена: немој да будеш савестан, немој да будеш претерано одговоран, гледај ти самог себе, како ћеш да се снађеш... А ту се губи професионална етика и морал. Надам се да ће, када се вратим за четири године, све ово о чему причамо бити боље.

Борка Г. Требјешанин
објављено: 04.02.2012

Последњи коментари

Jovanka Stepanovic | 05/02/2012 09:32

Глумица која је увек "иста".

Ivan FIN | 05/02/2012 12:29

Dobrodosli u prelepu Finsku, zemlju hiljadu jezera i ponocnog sunca. Drago nam je sto tako velika umetnica dolazi u finsku prestonicu! Nemojte se obazirati na negativne komentare...Finska nije dosadna, pronacicete svoj mir i uzivati, verujte mi...ovde ljudi zive dugo, jer je okruzenje zdravo i zivi se mirno i bez stresa. Zimski sjaj Helsinkija i netaknuta finska priroda ce vas, siguran sam oduseviti, a Helsinki ce vas osvojiti svojim sarmom. Ambasada Srbije se nalazi na ostrvu Kuulosaari, a okruzenje ce vam bez sumnje prijati. Dobrodosli u Finsku, tervetuloa Suomeen :) !

Svijetlana Živanov | 06/02/2012 10:36

Mogu jedno da kažem da Vam beskrajno zavidim što odlazite u civilizaciju. Samo "prazni" ljudi traže dušu u ovoj bijici primitivizna, a vi to sigurno niste. Srećno i uživajte!

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније