Не само концептуализам

Међу актерима овдашње уметничке сцене неретко се могу чути сасвим опречна мишљења о томе да ли Октобарски салон треба да буде међународна изложба, какав и јесте од 2004. године, или ваља реафирмисати пређашњу концепцију.

О томе за наш лист и у данашњем наставку говоре историчари уметности и уметници. 

Славко Тимотијевић, историчар уметности, сматра да је основни проблем са Октобарским салоном, када се ствари поједноставе – домаћи менталитет. Који је, наравно, у вези са парама.

– Тек када су укључени инострани уметници у програм он је заиста почео да добија обрисе једне „нормалне” манифестације.

Проблем је у томе што наш менталитет увек воли да постоји само један господ бог. Да буде један Октобарски салон у једној вечно непроменљивој матрици и по могућству са увек истим уметницима на које је публика навикла, па да старе заједно. То је, наравно, и културно-политички проблем јер је ултимативно потребно оснивање нових манифестација, али нико не жели да се ангажује да добије буџет за неку нову манифестацију већ се борбе увек воде око једног и јединог буџета.

Нажалост – додаје Тимотијевић – рецидив социјалистичке борбе против елитизма и данас се води на тај начин да се квалитет смањи ради масовности, па тако стално опстајемо у културалном концепту који је стотину година стар.

– Просто је невероватно да један критичар, рецимо Ђорђе Кадијевић, током 40 година преко угледног недељника сеје мржњу према савременој уметности и пропагира један крајње заостали, чак ретардирани културни концепт, због чега сам и престао да читам НИН.

Саша Јањић, историчар уметности, каже да значај Октобарског салона није у томе што је то најстарија манифестација већ у његовом међународном карактеру и чињеници да је у последњих неколико година успео да се усклади са потребама новог времена.

–Међународна концепција Октобарског салона омогућава нам да се сретнемо са значајним имена из света уметности као и најновијим продукцијама и да се са њима упоредимо. Мана ове концепције је што у таквим условима мали број домаћих уметника има шансу да излаже. Међутим велико је питање да ли домаћа сцена, поред несумњивог квалитета одређеног броја уметника, поседује продукцијске могућности које би задовољиле овако велику изложбу. Моје мишљење је да само мали број уметника има могућности за тако нешто, али и свест о томе шта данас значи бити део савременог арт система.

Октобарски салон би као годишња манифестација могао да се повеже са Битефом и Бемусом и тако би Београд могао да постане веома важно место на европској културној мапи.

– Претходни салони који нису били међународни стварали су и приказивали једну слику о домаћој сцени која је одговарала тадашњем тренутку (шездесете, седамдесете и осамдесете године социјализма и проблематичне, ратне деведесете). Данас када је опште друштвени консензус приближавање и улазак у ЕУ, и Салон мора полазити са позиција које узимају у обзир политички и социјални тренутак – каже Јањић.

Бранко Миљуш, сликар, мишљења је дајеОктобарски салон функционисао под једним принципом, као широка манифестација где су могли да конкуришу сви уметници у Београду или Србији или некад у Југославији.

– Био сам више пута у савету Октобарског салона и мислим да је потребно да имамо Салон који има ширину, као што је имао некад, с тим да имамо и госте из иностранства. А не да имамо стално исту ситуацију која гласи: концептуализам, само концептуализам и ништа друго. Врло често неће се у том случају наћи ни две до три слике које можете окачити на зид. С обзиром на то да имам велико искуство, више од педесет година сам активан, таква ситуација није добра за уметнике. Врло често се за учешће на Салону позивају увек исти људи. Волео бих да видим шта се ствара код нас, а не само концептуализам, инсталације и видео-снимке.

Једноставно, каже Миљуш, Салону је потребан широк дијапазон свих могућих уметничких искустава овде код нас, и то би много значило публици.

– Да ли вреди покупити све паре из буџета овог града и направити један луксузни Салон са експонатима који можда и не задовољавају? – пита се наш познати сликар.        

Приредиле: М. Ђорђевић и Б. Лијескић