Харизматична глумица Нада Шаргин припрема улогу Росауре у Калдероновој драми у стиху „Живот је сан”. Представу режира македонски редитељ Слободан Унковски, а премијера се очекује у јануару 2012. године, на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Поред Наде Шаргин, Калдеронове јунаке ће тумачити: Предраг Ејдус, Никола Ракочевић, Борис Пинговић, Борис Комненић, Бојан Димитријевић, Наташа Нинковић, као и студенткиње и студенти треће и четврте године Факултета драмских уметности у Београду, у класи Биљане Машић и Гордане Марић.

– Пред нама је леп, вечан, тежак, диван рад за Калдеронов комад „Живот је сан”, који даје пуно простора запрофесионални и лични напредак и истраживање. У исто време, омогућава вам да упутите поруку, да уживате у стиху и уигри. Охрабрује ме труд целе екипе. Не могу да гарантујем да ћемо имати резултат који ће задовољити све, али ме радује овај рад, јер преко великих текстова можете наћи одговор на велика филозофска и животна питања, као што је да ли човек може бити господар своје судбине– каже Нада Шаргин.

Радити стих на сцени, објашњава наша саговорница, значи извесно одвајање од стварности, улепшавање говора, и можда по неког тренутка.

– Једноставно, све је лепше, свечаније. Позориште и треба да негује такве свечаније представа, које подижу од земље, јер их публика воли. Играла сам и у савременим драмама, које вас терају да се спустите на земљуу хипер-реалност, да лупите чекићем у главу, али то раде и Шекспир, Молијер, Калдерон, само на свој особени, узвишенији начин. Росаура ме сваким даном све више узбуђује. За њу налазимнеке инспирације посматрајући жене око себе,али исебе. И да поново цитирам Калдерона који дочарава моју јунакињу: „И посвуда несреће своје распродаје.” Росаура јесте жртваинаписана је као неко ко жели да правда буде истерана до краја,ида јој се плати за њену част.У то време женска част је била веома битна. Преузимање улоге жртве јој се јако допада, иако је њено осећање правде непогрешиво. Она је врло јака и силовита, али у исто време воли да пати. На пробама уживам, јер тумачим енергичну, јаку, силовиту жену. Прија ми њен карактер. Остаје да видимо да ли ће моје читање Росауребити јасно ида ли ће се допасти публици – каже уметница.

Нада Шаргин је током претходне деценије остварила занимљиве улоге, како на сцени матичног националног театра, тако и у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, али и другим театарским кућама. Упоредо је радила и на филму. Свакој својој хероини, од Марине, Десе, до Сузане, Розе, Агафје Тихоновне... подарила је део себе.

– Улоге му пружају могућност да живим више живота. Чак и у мањим улогама, и када сам прилично незадовољна оним што сам добила да радим, трудим се да истрајем, прочепркам кроз лик, унесем део себе и добијем резултат, наглашава Нада Шаргин.

О професији којом се бави и стварности коју живимо, глумица каже:

– Тешко је бити глумац мање-више свуда. У последње време често сам путовала по иностранству. Стекла сам утисак да је најтеже бити глумац у Америци. Чак мислим да им је теже него нама овде. Не мислим на оне драмске уметнике који се прославе, што је, опет, ствар труда, среће, умећа, сналажљивости. Ни њима није лако,а имало их је. Не гледам телевизију, не читам новине због информација које нас бомбардују несрећама, трагедијама. Као да је љубав ишчезла! Не знам имена неких наших министара, то можда некоме делује некултурно, али је тако. То је мој најискренији отпор према свему што нам се дешава. Окружени смо политичким трансакцијама, интересима, разним алавостима. Код већине људи које срећем примећујем несмотреност, апатију, двострукестандарде.Не верујем да је апсолутно пријатељство оно у којем своје друговетапшешпо рамену ине желишда приметишњихове више него очите мане,а за све друге пишешправила исудиш. Сви већ знамо заштосе то догађа. Фали нам конструктивног искреног разговора икомуникације. Фали нам топлина.Љубави нема довољно... Помислим кака би било лепо да управници позоришта не морају да буду политички активисти. Да политика не мора да уплиће прсте у све поре живота... Сведоци смо великих грешака и када се постављају управници и што се тиче интересних веза. Нико не одговара за грешке. Морал, етика, савест, више никоме ништа не значе. Све ме упућује на то да размишљам да би било корисно да се у школи већ од првог разреда као главни предмети уче етика, филозофија и психологија. Да деца од седме године, кадапочне права социјализација, крену да размишљају о одговорности: зашто се потукао са другаром, зашто је зао, зашто је био несрећан, љубоморан, егоистичан, зашто га туђа срећа боли,зашто вређа исмањује вредност другихда би он изгледао већи... Ако већтада дете почне да на озбиљан начин ради на свести и савести,верујем да може једног дана израсти у одговорног човека. Све се мора вратити на почетак – закључује Нада Шаргин.