Немам потребу да се исповедам

Да, пишем своје колумне на енглеском.Да, размишљам на енглеском, али такође размишљам и на босанском; често уопште не размишљам (...)

Не, нисам Јеврејин, а није ни Мери.Нити сам Муслиман, Србин или Хрват.

Ја сам компликован.

Ове реченице недавно је на промоцији у Београду изговорио Александар Хемон читајући одломке из свог новог романа „Пројекат Лазарус”. Речи су то његовог главног јунака Владимира Брика, писца из Сарајева, који се ратних деведесетих затекао у Чикагу и тамо и остао. Брик случајно наилази на причу о Лазару Авербуху, јеврејском емигранту у Чикагу, кога је на почетку ХХ века, у јеку антианархистичке хистерије у Америци, упуцао шеф чикашке полиције. Наиме, Авербух је, по тада важећим (пр)описима, имао физичке црте лица једног просечног анархисте. Стотинак година касније, Брик одлази у Источну Европу како би спознао живот несрећног Јеврејина пре емиграције у САД.

Слично свом јунаку, и Александар Хемон се 1992. године, непосредно пре почетка опсаде родног му Сарајева, нашао у Чикагу и стицајем ратних околности тамо наставио свој живот. Почиње да усавршава свој енглески и кроз три године пише прву причу на том језику. „Питања за Бруна”, своју прву збирку прича на енглеском, објављује у САД 2001. године, а први роман „Ничији човек” 2004. Исте године добија престижну стипендију „Мекартур Фелоушип” која му омогућава да се са својим пријатељем, фотографом Велибором Божовићем, упути ка Источној Европи истражујући истиниту причу о Лазару Авербуху. Фотографије са пута илуструју роман „Пројекат Лазарус” који је прошле године ушао у ужи избор за Националну књижевну награду и Награду књижевних критичара у Америци. Књигу је недавно у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској, објавила издавачка кућа „ВБЗ”. И поред неспорних сличности у животима аутора и његовог прозног јунака, Александар Хемон тврди да у „Пројекту Лазарусу” нема ничег аутобиографског.

Како то?

Знам, наравно, зашто људи тако мисле, али немам намеру да причам о себи под кринком других ликова. Ја немам никаквих исповедних потреба. Писање, наравно, почне из неког личног простора, али онда ти ликови почињу да живе неки свој живот. Када читам своју књигу, ја не видим себе. Видим те људе. Ако се то не деси, значи да нисам урадио добар посао. Мој живот, сам по себи, није довољно занимљив за аутобиографију.

Занимљив „детаљ” свакако јесте то што пишете на нематерњем језику.

Енглески је диван, огроман и стимулативан. Често, чак, и измишљам речи на енглеском језику. Додуше, то је својствено људима из Сарајева. Сарајлије стално смишљају нове изразе, тако да ја, сваки пут када посетим Сарајево, обогатим свој речник.

Након доласка у Америку енглески сте усавршили читајући много књига. На тај начин сте, кажете, покушавали да нађете и одговоре за све оно што се тада дешавало у Сарајеву. Која је улога Ваше књижевности?

Књига отвори простор у језику и култури у који могу да ступе читаоци и да ту размењују искуства и мисли. Код читања књига чудно је и дивно што постоји присуство неког другог који није физички ту. Човек је сам, са својим и туђим мислима. Читалац који чита моју књигу и ја, као писац, комуницирамо у том неком мисаоном и имагинативном простору. Књига никад не може да буде мање од дијалога, чак и ако се чита фашистичка литература. То је, на известан начин, демократски процес.

Мислите ли да политика и књижевност треба да се мешају?

Свака књижевност је донекле политичка. Међутим, трудим се да у својој прози елиминишем политику у оном једноставном, свакодневном смислу јер сматрам да би, у супротном, то била злоупотреба књижевности. Раздвајам улогу грађанина и улогу писца. Дакле, ја сам као грађанин политички активан. Стало ми је до политике и дајем изјаве у вези са тим јер мислим да сваки грађанин има право да учествује у демократском процесу и дужност да се бори против недемократских. Зато ја артикулишем своје позиције као грађанин или као колумниста.

Често критикујете своје бивше професоре који су се деведесетих почели бавити политиком.

Уплитање у политику је опростиво, али не и ратни злочини који су чињени. Мислим да је важно да се разбистри ко је, шта и како радио како би се елиминисале неке мутне, колективне кривице. Ја не верујем у колективну кривицу, али мислим да постоји колективна одговорност. Исто тако, постоји и лична, етичка одговорност сваког од нас, у односу на оно што смо урадили у одређеним ситуацијама. Ја сам, хтео то или не, осам година био одговоран за оно што је Бушова администрација радила, те јe тако била моја дужност да се томе одупирем. Да се нисам одупирао, био бих одговоран за то неодупирање. И то је, што се мене тиче, темељна ствар демократије; чак и оне полулажне или лажне демократије која влада на овим просторима. Нису сви једнако криви, ни као људи, ни као колективни ентитети. И зато то све треба да се разбистри да би се могло живети и деловати.

Да ли сте југоносталгичар?

Не. Ја то доживљавам као кад умре неко ко није био блиски члан породице, неко ко је умро од немара. Било је начина да се то сачува, ако је требало сачувати. Исто тако је било начина да се то распарча без насиља и рата. Једина ствар за којом жалим су кошаркашке и фудбалске репрезентације због тога што би сада биле велесиле. Али, и то сам преболео.

Сенка Кораћ