„Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујемо као своју светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами”, речи су руског класика Ф. М. Достојевског, чије се дело „Зли дуси” у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат увелико припрема у националном театру. Премијера је најављена за 22. новембар када ће, уједно, бити отворена реновирана сцена „Раша Плаовић” и обележен рођендан Народног позоришта у Београду. То је добар повод за разговор са глумцем Борисом Комненићем који тумачи лик Верховенски Степана. У подели су и Игор Ђорђевић, Горан Јевтић, Ненад Стојменовић, Милутин Милошевић, Слободан Бештић, Александар Срећковић, Зоран Ћосић и други.

Борис Комненић је познат по томе што не воли да даје интервјуе, ипак Достојевски и представа „Зли дуси” подстакли су овог врсног уметника да говори за „Политику”:

– Достојевски је увек велики задатак за драматурга, у овом случају и редитеља. Драматург је у овом случају у великом проблему јер мора да издвоји оно што је важно, а да сачува основну нит. Драматизација Тање Мандић Ригонат је врло поетизована, што ми се допало приликом првог читања, тако да ми, практично, нисмо правили велике измене у односу на основну замисао. Имам утисак како пробе одмичу да се доста сцена решава музиком, на музички начин. Морам да приметим и то да је код великих наслова највећи проблем што немате право на грешку. Када постављате роман „Зли дуси” аутора какав је Достојевски, увек се може погрешити. Ипак, сваки тренутак је добар тренутак за праву литературу, а овај је идеалан за Достојевског.

Достојевски се у роману „Зли дуси”, који је написао 1872. године, бавио политичким тенденцијама новог времена. И после толико година дело је сурово актуелно?

Достојевски је увек актуелан. Не може нешто што је квалитет да не буде актуелно. То је нешто што не оставља простор никаквој сумњи. Есхил је био Есхил и када је писао, и када је игран кроз векове, и увек ће бити тако. Један од доказа величине јесте трајање. Овај тренутак је идеалан за представу „Зли дуси”. Не видим да би било ко могао да каже: А зашто сада? Зато што овом тренутку припада. Често се сетим Сема Пекинпоа и његовог боравка у Београду. Када га је један наш суграђанин питао зашто прави филмове о насиљу, он му је одговорио: „Да ли имате ви огледало, да не бих морао да објашњавам. А зашто? Зато што је то тако.”То је исто као да неко пита алпинисту зашто се пење. Па зато што је планина ту, јер се управо нуди...

Ваш Верховенски Степан је је свестан да није савршен, али као такав траје, преживљава...

И страда! То његово страдање говори о његовој суштинској димензији, јер може да страда само неко ко суштински ипак јесте праведник и ко је свестан своје грешке и свога проблема. Он спада међу оне ликове који у својој инфантилности, недоречености и површности постаје врло опасан, зато што из таквог стања омогућава да зло крене у акцију, а онда је чак и производи. На крају крајева, он је и васпитао те неке младе људе који крећу у простор зла и деструкције. Мислим да до краја и не зна за шта је крив, али осећа да јесте крив. Осећа неспоразум, недореченост и пре свега лаж у свом животу. На крају крајева, он изговара ту страшну реченицу: „У мом животу најтеже је живети, а не лагати и својој лажи не веровати.” Верховенски Степан је трагичан лик зато што постаја свестан своје кривице.

Делите ли мишљење појединих поклоника Достојевског који тврде да је Верховенски Степан, ипак, највећи хуманиста од свих његових ликова?

Нисам га тако доживео. Он је покушај хуманисте, али је далеко од хуманисте. Верховенски  је велика беба, велика ленчуга, неко ко би желео да ради, али не може. Сања о свечовечанском препороду, али не предузима апсолутно ништа. Можда је и ту његова кривица.

Позориште је, рекло би се, увек и позорница света на којој се одвија борба добра и зла. Који борбу данас гледамо?

Гледамо ово о чему и причам: питање лажних пророка. То је стално место. И Стари и Нови завет говоре о лажним пророцима, а ово је управо њихово време које је Достојевски на свој начин антиципирао. И тада је, наравно, било много лажних пророка. Редитељка се позива на нихилисте и анархисте, јер то и јесте покрет који је тог часа захватио Русију и свет. Међутим, Достојевски је антиципирао левичарење бољшевичког типа, јер као што знамо, ту се говори о партијским ћелијама, начинима деструкције. О томе да треба изазивати нереде, доводити све у питање, рушити установе, дестабилизовати, унесрећити људе и онда њима владати јер тако унесрећени су спремни да прихвате све. База било ког тог покрета је управо незадовољство. Значи треба то нечије незадовољство искористити у сопствене сврхе. Е сада, ко је тај што одлучује које су праве вредности, а које лажне. То су увек врло опасни људи који себи дају право да одлучују ште је вредност, а када приграбе то право за себе постају опасни. Опасни су и на том путу да остваре то право, а тек постају опасни када то право и добију. Наравно, да смо сведоци масе таквих петоразредних и десеторазредних појединаца, који су врло опасни чиновници такве идеје. Ништа није спонтано: ниједан народни покрет, гест, ниједно масовно окупљање. Да се разумемо, увек постоји неко коме је потребно да се то деси. Лепо је то описао Достојевски.