Пољска песникиња Ева Липска (1945, Краков) овогодишњи је добитник награде „Златни кључ” Смедеревске песничке јесени. Признање једној од најпознатијих европских песникиња биће уручено данас, у Смедереву.

Ева Липска је поред поезије којој се посветила писала и прозу и драме, текстове за краковски кабаре „Подрум код овнова” и текстове за рок бендове. Није припадала ниједној књижевној групи ни правцу. Без обзира на то веома је превођена на све познатије језике. Чест је гост најпознатијих песничких фестивала. Добитник је најпрестижнијих пољских и светских књижевних награда. Последњих година озбиљан је кандидат за Нобелову награду.

Знамо да си студирала и завршила Ликовну академију у Кракову. Када си у себи осетила песника? Знамо и да је поезија истовремено сликарство и музика, јер си писала текстове за рок и поп саставе и за кабаретску музику. Твоја биографија не спада у типичне...

У раној младости била сам суочена с екстремном ситуацијом која је утицала на целокупан мој живот. Позитивно утицала, морам да додам. Болест ме је научила дистанцирању од живота, историје, пролазности. Осим тога, увек сам волела да се крећем властитим путевима, никада у групи, ни у оквиру политичке организације. Читала сам „Сартра и телефонске именике”, као што сам написала у једној од мојих првих песама насловљеној са „Ми”. Интересовало ме је колико смо аутори властитих остварења и које су нам могућности избора. Код Сартра ми се допадала „онтолошка стратегија”, покушавала сам да разумем појам бића, постојања, времена. Чинило ми се да ћу тако изразити своје сумње у сликарству, међутим „немир речи” пружио ми је веће могућности. У младости сам писала и текстове за песмице, јер волим певану поезију. Последњих година љубитељ сам класичне музике и најрадије бих становала у некој концертној сали.

Песници твоје генерације, касније названи „нови талас”, покушавали су да стварају нови језик. Језик твоје поезије разликовао се од њиховог језика. Ти ниси нападала поезију старије генерације, генерације очева, као што су то чинили твоји вршњаци Загајевски и Корнхаузер?

Историји сам прилазила с неповерењем, бојала сам се манипулације и идеологизације. Било је то време када сам се дружила са старијим колегама које је ранила мистификаторска и деформаторска идеологија, завела утопија. Лично сам имала проблема с цензуром, тако да је једна моја књига објављена у самиздату. О мојим тадашњим стиховима критичар Ришард Матушевски је написао да приказују процес „постепеног прилагођавања психичким стањима која условљавају осећање трагизма човековог постојања”.

Ниси писала ангажовану поезију. Пре свега си се бавила својим микрокосмосом, у коме је доминирало „ја”. Да би лагано прелазила на „ми”, „они”. О томесведоче твоје последње збирке. Сачувала си истовремено свој „имажизам”. Изградила си свој веома препознатљив стил и захваљујући томе си превођена и позната и ван граница Пољске.

Тешко ми је то да коментаришем. Изненађује ме чињеница да су моје песме превођене на више десетина језика и да ми је објављено више од тридесет избора из поезије у иностранству.

У складу с проширивањем проблематике своје поезије, мењаш и функцију дијалога са светом. Понекад се чини да се „филозофирајући” спориш око различитих тема, посебно повезаних са савременом науком, као на пример у последњој збирци „Њутнова поморанџа”. Да ли се на тај начин трудиш да створиш властити суд о тим темама, да микрокосмос претвориш у макрокосмос?

С једне стране сам дете цивилизације и радују ме техничке новине, научна открића, путовања у космос, а с друге стране одбија ме сва та „културна индустрија”, како би рекао Теодор Адорно, толики медијски бофл и баналност. Речју, живимо у времену отрцаних фраза. Због тога све чешће користим живописне стране усамљености, туриста сам трансцендентних путовања.

Да ли је извор твог особитог хумора, који је испуњен апсурдним виђењем света и који не допушта поједностављивање стварности, новитип дијалога? Без претеривања, могло би се рећи да си мајстор изазивања супротних реакција, као што су смех и сузе, забава и очајање...

Хумор ми допушта да мирно подносим неугодне ситуације у животу. Брани ме од света, он је мој „приватни заштитник”. Понекад заједно пишемо песме...

На крају, можеш ли да нам објасниш у чему је разлика у рецепцији твоје поезије у разним земљама? Недавно си представљала Пољску на Фестивалу поезије у Паризу... Како Французи примају твоје осећање хумора и ироније?

Не само у Француској. Остали су ми у веома лепом сећању последњи сусрети, рецимо, у Израелу, где је објављено неколико мојих књига, па у Данској, Холандији... У Паризу ме је узбудио сусрет у „Клубу песникиња” у који је дошла омладина која је до три ујутру рецитовала стихове француских песника. У Пољској би то било немогуће.

Чиме објашњаваш велико интересовање за твоју поезију у Србији, да ли чињеницом да си у целости преведена, захваљујући чему си добила и нашу најзначајнију песничку награду, „Златни кључ Смедерева”?

„Златни кључ Смедерева” је за мене једна од најпочаснијих награда. Захваљујем свима који су донели такву одлуку. Радујем се што поново имам прилике да дођем у Србију где ћу срести своје пријатеље, читаоце, посетити места која сам заволела. Увек ми је била блиска ваша књижевност, још у младости сам читала књиге Иве Андрића који је, између осталог, уочи Првог светског рата студирао у Кракову, а 1964. добио је звање doctor honoris causa Јагелонског универзитета. Читала сам и Милоша Црњанског, Васка Попу, Стевана Раичковића... Недавно је у Пољској, у издавачкој кући „Чарне”, објављена књига „Екатерини” Марије Кнежевић, ваше изврсне песникиње, есејисткиње и прозаисткиње. Младе пољске песнике интересује млада српска књижевност. У данашње време та комуникација се успоставља много брже и лакше. Захваљујући тим добронамерним енергијама и захваљујући теби, Бисерка, добитнице награде Трансатлантик која се додељује најистакнутијем популаризатору пољске књижевности у иностранству, а коју си ове године примила у Кракову, моја поезија је читана у Србији.