Нови домаћи филм „Како су ме украли Немци”, Милоша Радивојевића, вечерас ће у „Сава центру” имати премијерни тест пред београдском публиком. Завршни део редитељеве трилогије, у којој главну улогу тумачи Светозар Цветковић, иначе и продуцент, слика два времена, трагичну 1991. годину и Други светски рат, и два света у којима појединац трага за собом, љубављу, и одговором на питање – како сутра?

Једна од тема филма јесте и преиспитивање сећања. Јесу ли нам, као народу, ваљана сећања? Колико губимо кад брзо заборављамо?

Словим за некога ко се одриче било какве генерализације, али када ми поменете народ, онда то народ видим са великим Н, са оптерећењем које не желим да видим, са митологијом у којој се заиста осећам као странац, кроз неку причу у којој ме терају да јој верујем, а никако ми се не прима, и стално јој се отимам. Али да ипак останемо на малом н.

Волећи и поштујући друге, не могу се одрећи свог народа, напротив, припадам му са свом лепотом и болом што је то тако. И морам уз сву љубав бити критичан, горак и поштен према њему а и према себи.

Имам утисак који ме на жалост не вара да генерализујући појмове, ми ипак одвећ лако заборављамо или се пак погрешно сећамо. У стању смо да поразе претворимо у победе, ретке победе глорификујемо до смешне самоироније које не постајемо свесни чак ни када нам други укаже прстом на њу. Зато се бојим да нешто са нашим сећањем није у реду, да нас заборав изједа, а емоција се разлива у измишљеној идолатрији прошлих митолошких времена и величина. Памтимо непостојеће, заборављамо реално и сурово истинито.

Да ли ће и како јунак којег играте моћи да врати наду да ће „имати апетит” према животу, да ће надокнадити „одсуство смисла”?

Мој јунак није јунак, он чак није ни антијунак, он је последица једног живота, последица једног (не)васпитања, окружења, бега од света коме не жели да припада, одласка у сопствено изгнанство и аутизам. Мој јунак неће никога пробудити јер оптимизма у њему нема, али мој антијунак на свом последњем издаху, захваљујући једном дивном малом детињем створу, постаје биће, постаје сјај у оку, и жеља за лепшим и бољим сутра. Мој јунак је усамљен, али целог живота има свог јунака оличеног у униформи најомраженије армаде коју је 20. век направио јер се испод те љуштуре крије једно танано и меко биће које му као детету пружа сву љубав и пажњу коју од породице не добија.

Можда је то оно што даје снагу и враћа „присуство смисла” у временима која долазе, верујући да у човеку живи толико доброг које је потребно пробудити да би свет био лепши, праведнији и срећнији за оне који тек ступају на тло, па радило се о 1944. или 1991, или на жалост 2011. За веру враћања смисла, потребно је можда само мало доброте која пати од одсуства у датом тренутку наше садашњости.

Садашњост нам се огледа и у националном десничарењу. Куда нас то води?

То је пакао у дословном смислу речи. Пакао од ружног сна па до Дантеа, то је пораз демократије, ружно својатање нације у име зла и суровости која нам прети. То је нож под грло оном ко мисли другачије од онога што „ми” мислимо, оно што не желим да помислим да ће се десити а имам свест да се дешава. То је пут који смо као друштво изградили а да свесни нисмо били. То је смрт народа у име његовог величања. То је Хад иза кога нема покајања.

„Како су ме украли Немци” је завршни део Радивојевићеве трилогије коју чине „Буђење из мртвих” и „Одбачен”. Колико смо пробуђени, колико одбачени, а колико украдени?

Трилогија слика генезу друге половине 20. века кроз однос једног ванредног аутора какав је Милош Радивојевић. Она безуспешно покушава да „пробуди из мртвих”, да врати смисао укључивању у живот оних који су „одбачени”, да сачува привилегију добровољне „крађе” када нас неки топлији и бољи свет жели за себе, а ми му се, или наша средина, опиремо до суза, боли и сопственог нестајања.

Трилогија би реално могла одисати неким песимизмом, који сам склон назвати суровим реализмом – да није последње секвенце у филму „Како су ме украли Немци” која даје наду вери у пренос доброг духа слободе и љубави у реални свет клинаца. Зато је, верујем, закључна сцена трилогије оптимистична, таман толико колико је и живот аутора Радивојевића, скроман, понизан, али насмејан, довитљив и духовит, перспективан и оптимистичан са свим горким плодовима које оставља за собом као трагове по којима ћемо се још дуго водити по лавиринту живота.

У чему се огледа ваше разумевање са Мишом Радивојевићем?

У поверењу. Милош је величанствен човек и уметник, биће које је ретко на планети, суза у оку зарад среће, али и боли, човек раширених руку ка добру, али и разумевању за лоше, доброћудни пророк и сопствени строги критичар, творац и последњи чувар емоције, душа од човека и човек са душом за све – и пријатеље и оне друге. Милош је књига његових басни, животиња која прича приче, глуви човек који компонује, све је што ми други нисмо. Геније? Не знам, он то не воли – он каже да се од генија не може учити, па ипак од њега учим, и трудим се да бољи ђак постанем. Па онда и он мени понекад поверује.

Иван Аранђеловић

-----------------------------------------------------------

Сада више нема шта да боли

Студирали сте и сазревали у СФРЈ, активно радили у СРЈ и СЦГ, а у Србији сте успешан продуцент и глумац. Колико су вас болели разлази и ратови?

Из наших школа су избацили историјски део чињенице постојања СФРЈ. Ако је та земља избачена, хоће ли и нас избацити из постојања? Ми смо били ти, данас окужени Југословени, устајали смо на „Хеј Словени”, скакали за наше златне кошаркаше, читали Селенића, учили Миљковића, не разумели Крлежу, певали „Азру”, оговарали „Бијело Дугме”, па ипак чезнули да понесемо Селмин кофер лично, пливали нашим Јадраном, јели сладолед и шампите код Адемија, путовали возом „Братство јединство”, возили пар-непар, шверцовали из Трста, ишли у павиљон са именом Југославија у Венецији на бијенале, ми смо могли све и нисмо желели нигде, него баш ту где смо. И онда смо нестали, као та земља из уџбеника наше деце. И сада више нема шта да боли. Јер нас нема.