„Не могу да трпим беду. Ништа човека не може да сломи као беда”, одзвањале су јуче речи које је Ружица Сокић у лику Зорке Шишарке изговарала у представи „PlayPopović”, чија је премијера најављена за уторак, 17. јануара на великој сцени Атељеа 212, у режији Иване Вујић.Копродуценти  пројекта су и Културни центар Панчево и Књажевско-српски театра „Јоаким Вујић” из Крагујевца. Представа је посвећена драмском писцу Александру Поповићу. Текст који је адаптирала Славенка Миловановић у сарадњи са редитељком Вујић базира се на Поповићевом комаду „Бела кафа”, у који су уткани монолози из дела „Љубинко и Десанка”, „Развојни пут Боре Шнајдера”, „Смртоносна мотористика”, „Нега мртваца”, „Ружичњак”, „Снежана” и „Пепељуга”. Овај својеврсни сценски спектакл посвећен је уједно и обележавању јубилеја глумице Ружице Сокић: 50 година глуме.

Обучена у цветну сукњу, која одлично пристаје са црвеним сакоом и две љупке плетенице са позамашним стомаком, Сокићева изгледа младолико. У глумачкој екипи су и: Мирко Бабић који тумачи Момчила Јабучила, Даница Ристовски која се одлично уклопила у лик Мајка Јање, Иван Томић који игра Дели Јову, као и Маша Дакић и Никола Ракочевић.

„Има ли кога!” – са коферима у рукама из десног угла појављује се на сцену трудна Зорка пред својом фамилијом уочи Ускрса.

„Вичи, Ружо, гласније: има ли кога!” –из дубине сале допире глас редитељка.

„Не могу, знаш да сам промукла. Чувам се за премијеру”, одговара јој Сокићева док вуче кофере....

Пратимо дешавања на сцени: „Па ти си кћери свакој нацији по једног поданика дала. Прво дете је било Италијан, друго Личанче. Да ово треће није Швапче?”, пита Зорку њена Мајка Јања.

Представа „Play Popović” прати судбину извесне грађанске породице с половине прошлог века, објашњава Славенка Миловановић, а оно што је добро: „Јесте што се чланови породице без обзира на ратно стање и  политичке размирице држе између себе, воле се и помажу без обзира којој партији припадају. Свако време ради против породице када је морална и духовна беда на снази.”

Глава породице је је фабрикант Момчило, који представља домаћина, без кога, како каже глумац Мирко Бабић, нема нормалног живота.

– Он је једини који остаје доследан себи, јер се сви мењају како ветар дува. Реч је о фабриканту, да не кажем буржују, који, када почну превирања, покушава да остане доследан, али када увиди да је то немогуће заћути – објашњава Бабић. У разговор се укључује и Ружица Сокић:

– Лик Зорке представља заправо живот ове грађанске породице. То јесте женски лик, али са мушким срцем. Зорка носи дух оптимизма и моћи преживљавања. Доноси поруку да човек и са дна може да се подигне и да нађе смисао живота – објашњава Ружица Сокић.

Ту је и незаобилазна Даница Ристовски. Овога пута поверен јој је лик Мајке Јање која има ширину, доброту, радост преживљавања, без обзира на историјске турбуленције.

– Мајка Јања је по типу слуга. У питању је је богата грађанска породица, које су, по традицији, имале своју Мајку Јању. Оне су биле и мајке и слуге и домаћице. У ову породицу је дошла на позив газде Момчила, јер је остала удовица са двоје деце, да служи поменутог домаћина којем је умрла жена и оставила га са малом децом. Мајка Јања је верна и поткупљива. Једној власти је верна, другој одана. Да би преживела, окреће се како ветар дува. Метафорично, заправо тумачим народ који се приклања власти... објашњава Ристовска.

– Александар Поповић може да нам помогне, само морамо да га слушамо, као што нам и Стерија Поповић може помоћи на исти начин. Заборавили смо да слушамо, само говоримо и говоримо. Нико више никога не слуша. И у позоришту смо прешли на естрадизацију текстова. Престали смо да се бавимо суштинским питањима, већ само тражимо инстант одговоре. Доброта, љубав, очување породице... то је нешто што смо заборавили. Морамо да се вратимо тим вредностима – закључује Ивана Вујић.