Глад за животом

После премијере, колегиница Душанка Стојановић рекла ми је да је лик мајке Ружице у „Белом белом свету” снага филма, а лик ћерке Росе, који играм, душа филма. И верујем да је тако, каже глумица Хана Селимовић, која је у последњем делу сценаристичко-редитељског тандема Милена Марковић–Олег Новковић остварила једну од главних улога. За њу је награђена признањем за главну женску улогу на Пау фестивалу у Француској, у вечери, када је Клаудији Кардинале додељана награда фестивала за животно дело.

– Олег је од мене у филму очекивао органску природу незаустављиве девојке. Глад те девојке за било чим што личи на живот јесте њена основна водиља. Када се неко на такав начин води за својим жељама, ту нема калкулације – сматра глумица, која је у драми о трагедији живота и љубави у граду Бору сарађивала са Уликсом Фехмиуом, Марком Јанкетићем и Милицом Михајловић, а најдиректније са Јасном Ђуричић.

– Јасна ми је пружила прилику да се осећам равноправним чланом екипе. Сарадња је била на равне снаге. Јасну памтим као позоришну хероину, као један од најузбудљивијих чинилаца позоришта који сам гледала код нас. Снага њеног дара јесте утицај на људе, колеге и гледаоце – каже наша саговорница, која после скорашњег дипломирања на катедри за глуму на Академији уметности у Београду, ради као асистент проф. Небојше Дугалића, а рад са младим колегама даје јој снагу да истраје у послу.

– Млади носе огромну енергију, а то је апсолутна храна за непрестани рад. Посвећена сам глуми, осећам је као дубок унутрашњи порив и верујем да пут који сам одабрала није погрешан. Када бих одабрала позив који ме мање узбуђује од глуме, то не би било искрено – не крије Хана, која је дебитовала у делу „Пољупци” Саше Радојевића, а у позоришту је играла у представама „Фигарова женидба и развод” Слободана Унковског, „Нова страдија” Кокана Младеновића и „Код куће/Кабул” Жељка Ђукића.

И. Аранђеловић

-------------------------------------------------

Узор му је Дис  

Андрија Ивановић

У области књижевног стваралаштва ову годину обележио је Андрија Б. Ивановић (3. 08. 1980. Мајданпек), новинар, добитник награде „Млади Дис” чачанске библиотеке „Владислав Петковић Дис” за прву песничку збирку. По традицији, ово признање подразумева и објављивање рукописа лауреата, а Ивановићева поетска збирка „Паклена рунда”, која одсликава живот као филмско-поетски омнибус и на духовит начин сагледава свет, штампана је као двадесет девета књига у едицији „Токови”. Такође, била је представљена и на Међународном београдском сајму књига. У образложењу жирија награде „Млади Дис” истиче се да је поезија Андрије Ивановића исписана разумљивим и свакодневним језиком, лишеним сваке патетике. Јасне слике, упечатљив хумор, цинизам и лаки бесмисао егзистенције, још су неке од одлика ове „течне” поезије, која своју енергију црпи из преплитања живота и популарне културе.

Своје приче и песме Андрија Ивановић објављивао је у часописима „Мисао и човек”, „Липар”, „Балкански књижевни гласник”, „Градина”, „Тера”, „Емитор”, на сајтовима „Арт-Анима” и „Урбана интервенција”, као и у различитим зборницима – Рукописи, Шумадијске метафоре, Доња страна приче, Поезија младих, Најкраће приче, Рудничка врела, Најкраће приче, Најкраће приче, Једностраничне приче, Градске приче 3 – Фантастика. Бави се и колажним стрипом који је излагао на Међународном салону стрипа у Београду.

М. В.

----------------------------------------------------

Mодерна вила  

Милица Јевић

У целокупном балетском репертоару Народног позоришта прочитаћете име младе солисткиње Милице Јевић (25). А њен пут којим се стиже до свог великог сна из детињства био је дужи и тежи од већине других.

Рођена у Панчеву, а одрастала у оближњем Качареву, девојчица заљубљена у игру, дуго је, у пратњи мајке, путовала до београдске балетске школе „Лујо Давичо” и назад. После се преселила у интернат, стекла диплому професионалне балерине, а у међувремену и факултетску – арт менаџера. Током шест година игре у Народном позоришту, публици се представила у значајним ролама у класичним балетима, као Мирта („Жизела”), вила Карабос („Успавана лепотица”), Мерцедес („Дон Кихот”)... премда је такође успешна и на савременој плесној сцени. Потврда тога је и овогодишња награда „Димитрије Парлић”, коју је поделила са групом актера представа ,,Step lightly” и „Шест плесова”, познатих кореографа Пола Лајтфута и Јиржија Килијана, са репертоара матичне куће која јој је, на Дан Народног позоришта, доделила похвалу за изузетне резултате у 2010. Имала је она и запажене наступе у представама „Мириси цимета” и „Отело”, нове Битеф денс компаније, које је видела и публика на фестивалима у Будви, Сарајеву, Љубљани и у Светвинценату, у Истри.

Једна каријера која је у пуном младалачком залету бележи и прве кореографске радове и прве велике лекције из педагогије, код чувеног Жарка Пребила. Милица Јевић и даље сања... да једнога дана има своју компанију, да буде менаџер, да... Може то она којој ниједан циљ није предалек.

М. Ш.

---------------------------------------------------

Прво музика, па публика

Милош Поповић

Млади пијаниста Милош Поповић (25) овогодишњи је добитник награде „Young Soloist” од Удружења јавних радија француског говорног подручја, а ове године је снимио и ЦД „Deconstructing the Wall” у издању белгијске куће „Фуга Либера” (за коју је 2006. снимио Шуманов ЦД) на коме се налазе дела Енескуа, Мартинуа и Соната за виолину и клавир Василија Мокрањца. То је уједно и први пут да је то дело снимљено на ЦД, што га, каже, чини „помало поносним”. У децембру је имао и мини турнеју по Србији, а већ седам година живи у Бриселу где усавршава пијанистичку технику.

– Брисел ми одговара због тога што је перфектно ситуиран и повезан са околним земљама, те је увек лако уживати у разноликом културном садржају. А и за тили час се можете наћи било где у Европи.

Иако упија искуства старијих колега, Милош сматра да се, најбоље, ипак, учи на сопственој кожи.

„Треба бити свестан својих могућности и вредности, и одредити праве циљеве. Најпре желим да задовољим саму музику па тек онда публику, јер ако не радите праву ствар, сигуран сам да и публика то примети, а ако успете, публика то зна врло добро да цени”, каже пијаниста и додаје да он није од оних који жуде за славом. Његов задатак је, сматра, да се истакне веродостојношћу и преданошћу раду, а не маркетингом или изгледом. О музичкој понуди у Србији каже:

– Због жеље да се српска сцена што више упозна са страним извођачима, домаћи уметници испаштају и не вреднују се онолико колико заслужују. Имамо много талентованих уметника који, нажалост, недовољно наступају у својој отаџбини.

М. С.

---------------------------------------------------

Небо на Западу није као на Балкану

Дамјан Ковачевић

Дамјан Ковачевић (27) и Јелена Шалинић Терзић (34) деле награду за цртеж у 2010. која се додељује из фонда Владимира Величковића. Јелена Шалинић је још као студент била представљена у нашем листу у истој овој рубрици.

Млади Ковачевић, иначе дипломац у класи професора Чедомира Васића, тренутно је на докторским студијама на ФЛУ у Београду. До сада је добио награду за особену креативну иновацију ФЛУ (2008) и признање „Artist in Residence” у Диселдорфу(2009.

– Награда из фонда Владимира Величковића ми је дала крила, јер се управо цртежом и бавим. На факултету сам покушао да сликам, али нисам имао новца за боје. Цртам од малих ногу. Владимир Величковић је био веома професионалан. Када су објављена имена награђених, одмах следећег дана смо отишли сви заједно у банку и 500.000 динара је подељено између Јелене и мене. Величковић је тада рекао: „Ево имате паре, па сад радите шта хоћете, можете и да путујете…” Ипак нагласио је да би било фино да са тим средствима радимо на изложби.

Ковачевић већ има представу како би та поставка у „Хаосу” требало да изгледа, али тајанствено наводи да ће то бити цртежи великог формата, на платну које нема рам.

– Зависно у којој средини живи, човек тако треба и да ради. На Западу плаво небо није исте боје као на Балкану, треба да се нађе суштина, ми имамо велико сликарско наслеђе које не користимо, мислим на Византију. Инспирисао ме је и крај филма „Чудесна судбина Амелије Пулен”, отворио ми је очи и неке ствари захваљујући њему користим у цртежу.

– Са својим фондом овако крајем децембра Величковић је дошао у наш живот као Деда Мраз – каже у шали млади уметник.

Б. Лијескић

---------------------------------------------------

И Вероника и Јелка каћиперка

Јелена Петровић

Протекла година ми је била вишеструко продуктивна. Остварила сам две веома значајне улоге: лик Веронике у представи „Драма о Мирјани и овима око ње”, Ивора Мартинића у режији Иве Милошевић на сцени Југословенског драмског позоришта, која ми је донела Стеријину награду за најбољу младу глумицу у Новом Саду, као и мени битну улогу Јелке каћиперке у представи „Пазарни дан” Александра Поповића, у режији Егона Савина у Атељеу 212…, каже млада, презапослена глумица Јелена Петровић, која је захваљујући свом тананом сензибилитету у години која је иза нас остварила запажен позоришни искорак.

Јелена Петровић је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду 2007. године, у класи професора Драгана Петровића Пелета. У кратком временском периоду остварила је низ запажених позоришних улога у представама: „Банат”, „Тако је морало бити”, „Шума блиста”, „Прослава”, „Принцеза и жабац”, „Брод плови за Београд”, „Пепељуга”, „Плава птица”, „Тинејџ клуб”, „Буђење пролећа”. Последњом улогом, у овој години, у представи Егона Савина „Михољско лето”, која је управо угледала светлост дана у земунском Мадленијануму, стекла је, тврди млада уметница, глумачку зрелост, која јој је неопходна за будуће глумачке изазове.

До Јелене Петровић протеклих дана било је тешко доћи. Пре подне је журила на пробе представе „Михољско лето”, после подне, такође на пробе дела „Као кроз стакло” Ингмара Бергмана, у режији Ање Суше чију премијеру ишчекујемо у Београдском драмском позоришту. Увече на представе, врло често по две за једну ноћ.

– Драгоцено искуство и велика награда сваком младом глумцу јесте да има ту срећу коју сам ја имала да ради са великим редитељима, попут Дејана Мијача, Егона Савина, Никите Миливојевића, Иве Милошевић... као и дивним колегама који су одавно уписали своја имена у историју театра, попут Бранке Петрић, Мирјане Карановић, Аните Манчић и многих других, који су ми подршка како на сцени, тако и ван ње – каже Јелена Петровић.