Специјално за Политику

Трст-Клаудио Магрис, водећи италијански интелектуалац, романсијер, приповедач, есејиста, драмски писац, германиста, универзитетски професор и један од најгенијалнијих научника средњоевропске књижевности, добитник најзначајњих италијанских и медјународних награда и титула, нашој читалачкој публици познат је по својим делима: Дунав, Нагађања о једној сабљи, Ви ћете, дакле, разумети и Микрокосмоси. Књижевник ће у среду бити присутан на Прозефесту у Новом Саду, а у четвртак се очекује у Београду на књижевној вечери у Културном центру, коју огранизију његов српски издавач Архипелаг и српски ПЕН центар. Магрису ће у Новом Саду бити уручена и награда „Милован Видаковић”.

На заказани састанак са Клаудиом Магрисом, у историјском тршћанском кафеу Сан Марко (омиљеном састајалишту интелектуалаца: Итала Свева, Умберта Сабе и Џејмса Џојса, који је још 1914. отворио Истранин Марко Ловреновић) стижемо пет минута раније. У полупразном кафеу, у пригушеној светлости, за столом у дну сале, препознајемо професора Магриса.

Међу местима описаним у Вашој књизи Микрокосмоси проналазимо и кафе Сан Марко где Ви обично пишете. Због чега сте избарали кафану за радни простор?

То је за мене једна много спонтана ствар иако у томе постоји опасност од нехотичне стилизације: писац који пише у кафеима, као што је био Сартр. Једноставно, ја се овде добро осећам и пишем кад могу и то из два разлога. Пре свега зато што ми се свиђа да будем међу људима, чак и сам, али међу људима. Нарочито писање, где увек постоји потајно искушење да се свет постави на своје место, када се виде други које није брига шта ја радим, много је здраво јер ми омогућава да останем у контакту са стварношћу.

Затим, није ми се никада допадало да радим у библиотекама, тишина ми смета. Свакако, ја сам проводио време у библиотекама када сам се бавио истраживањем, али, мало буке, наравно не оне која долази из џубокса, за мене је корисно.

Потом, овде с времена на време изађем и мало се прошетам: тако имам осећање да мање радим. Постоји још један разлог. Овде сам много мање растресен. Код куће, окружен књигама, подигнем поглед и узмем да читам неку књигу из моје библиотеке, онда позвони телефон итд.

Јасно, када се вратим кући, више волим да разговарам са мојим сином. А овде, видите, за овим столом, ја сам као на једном сплаву и ту увек имам оно што ми треба за писање. Наравно, ја не могу да понесем много књига, само оно есенцијално, мало ствари, као бродоломник. Тако, ако пишем неки чланак за „Коријере дела сера“, или неко поглавље књиге, ја понесем белешке, само то. То је дакле једна мешавина концентрације и погледа наоколо, расејаности. Тачно је да понекад постоји потреба да се пише у самоћи, али она не треба да буде мизантропска. Кад радим, волим да сам окружен људима, у хорском, а не у колективистичком, смислу.

Ви пишете руком и после...

Да, и после почињу „патње”. Ја, нажалост, тако лоше рукујем компјутером, чак и писаћом машином, да ми сва пажња оде на то. Тако, на компјутеру ја могу само да пишем речи, а на реченице. А ја, да бих писао реченице, морам да пишем руком. То је, рецимо, легитимна навика, тик, само ако се не користи у снобистичком смислу. Међутим, постоји још један проблем. Мој рукопис је ужасан. Због тога, када напишем текст, ја га обично после снимим на касету и тек онда га дам некоме да га откуца. Постоји још један интересантан детаљ везан за писање. Мој рукопис је тежак, неуротичан...

Али, у мом писању постоји огромна разлика између ствари које пишем са одговорношћу и страшћу, када пишем књигу или неки чланак, где постоји извесна хармонија, јер ту сам, на известан начин, острашћен и слободан, ја тада радо пишем. Када ми се, пак, дешава да треба да поново користим оно о чему сам већ писао, као нпр. за неку конференцију, онда то невољно радим, јер већ унапред знам како ће да се заврши, и мој рукопис побесни. Разлог се налази у томе што кад пишем неку причу или чланак ја не знам како ће да се заврши, односно знам половично, то је као лични сусрет за који не знате у ком правцу ће да крене. А када већ све унапред познајем, то ме онда уопште не занима и радим то само зато што морам, зато што сам прихватио обавезу.

У Вашим делима (као што су нпр. Дунав, Микрокосмоси, Бескрајно путовање) једна од уобичајених тема је путовање, које сте можда започели да припремате још пре четрдесетак година са Вашим првим радовима: студијама о чудесном Ернсту (Е.Т.А.) Хофману (Три студије о Хофману) и есејем о модерном „европском луталици” Јозефу Роту. (Далеко одакле. Јозеф Рот и јеврејско- оријентална традиција). Да ли у Вама постоји нешто што се може повезати са вандровкашем (скитница, луталица, прим.аут.) - der Wanderer- немачког романтизма?

Јесте, постоји велика повезаност, али не толико са класичним вандрокашем којег је, између осталих, у музици овековечио Шуберт, колико са номадом, скитницом, путником луталицом који се без циља врти по граду. За разлику од „путника“ из времена немачког романтизма, који је или идиличан, или, у извесном смислу, занет „високом “ природом и лепотом, ја путовање осећам као живот. Ми бирамо правце, али живот нам после доноси понеку дигресију.

Ето, на пример, ако идем пословно у Њујорк, ја то не сматрам путовањем, већ неопходним премештањем. Медјутим, ако данас поподне одем у Горицу, то већ сматрам кратким путовањем. Гледам, видим, примећујем колико сам способан и неспособан. То је оно што ме интересује на путовању. Знате, као дечак, живео сам у близини кафеа Сан Марко. Играјући се са другим дечацима у оближњем парку, ја сам већ тада, на неки начин, започео моја прва путовања. То откривање нових и забрањених територија за мене је представљало једну врсту идеалне географије. Путовање је увек откривање света и нас самих.

Велику улогу су имале и прве књиге које сам прочитао. Авантуристички романи су ми давали веома значајне сензације, као што је утисак о постојању уске везе између путовања и аванатуре. Други елеменат је да путовање увек представља сусрет са другим светом. Моја књишка путовања учила су ме о различитости светова, али и о јединству. Важна идеја је да човечанство представља дрво, иако неко може да се заљуби само у лист. Али ја верујем да детаљ и осећај припадности представљају кључ да би се успоставио однос са разноликошћу и, природно, са универзалношћу. Али, различитост има смисла само ако није дивља, када иде за тим да се оствари нешто што нас повезује. То важи како за религије, тако и за културе итд.

Пођимо на пут са Вашом књигом Бескрајно путовање у којој сте сабрали краћа путовања у периоду између 1981-2004. У сјајном предговору констатујете да измедђу путовања и писања постоји блиска веза. У другој збирци микро-путовања Микрокосмоси Ви, у извесном смислу, излажете сопствену животну филозофију: „Путовати као причати - као живети - и пропустити. Пуки случај води ка једној обали и губи другу”.

Постоји дубока разлика између смисла путовања изложеног у првој књизи и оног у новелама Микрокосмоси. Заједничке су им две ствари: пажња ка реалности. Увек су ме привлачили људи и конкретна, физичка места. Међутим, док Бескрајно путовање директно одговара истини, дотле се Микрокосмоси одликујују историјским премештањима, то је сакривени роман. Ми упознајемо протагонисту на основу онога што је он видео, реагујући на оно што је он видео, јер, упознати једну особу, подразумева сазнати шта он воли, одбија...

Стога, места овде имају другу функцију, инвентивнију, нису репортажа. Било која врста креативног писања, свеједно да ли се ради о интервјуу, причи или репортажи, за онога који пише, подразумева улазак у нови амбијент, где се наше границе малчице померају. Већ овај наш данашњи разговор значи да сте Ви, у извесном смислу, ушли на моју територију... Писање је увек премештање света, који као да се уоквирује, хвата камером. Чак и најобичнији опис, нпр. овог тренутка, док пијемо кафу, значи константно подешавање граница у зависности од тога коју улогу придајемо одредјеној ствари, као у једној врсти непрекидног, у извесном смислу ненасилног, герилског рата на границама.

Као између две државе, у случају оспорених граница, писање је увек напредовање, премештање, а понекад и подизање или преграђивање граница, које може бити оличено у расизму.

Свеприсутан елеменат у Вашем стваралаштву је вода, као нпр. река у сентименталном дневнику Дунав и море које проналазимо у књигама Микрокосмоси, На слепо ... Одакле долази ова јака везаност за воду, нарочито море?

Чињеница је да сам ја рођен у Трсту где је море близу. Моја фамилијарност са морем је потпуно природна. Моја мајка је обожавала море, па сам и ја, још као дечак, заволео море, а касније, као момак, за море сам везивао моје љубавне авантуре. За мене је ерос незамислив без мора. И Венера је рођена из морске пене... Та блискост са водом потиче и од тога што смо делом сачињени од воде, ми научимо да пливамо пре него што проходамо. Море такође симболизује велико отварање, мешавину и луку, по дефиницији. Ја га заиста осећам много. У мом животу море, нарочито оно у Истри и Далмацији много ми је испричало.

Можда нећу погрешити ако кажем да је море, као симболични сценарио људске авантуре, централна тема Вашег приповедања. У књизи Микрокосмоси читаоца очекују прелепе странице посвећене мору. Ви пишете да је море срећа без мете … Међутим, у роману-поеми На слепо - где додирујете болно искуство групе Италијана, који су, дошавши у поратну Југославију да допринесу изградњи комунизма, након почетног ентузијазма, проглашени стаљинистима и завршили на Голом отоку - Ви пишете: „Море је као Партија – други знају где треба да се иде; о струји, плими и осеци ти не одлучујеш, само их следиш”. Море за Вас има многострука значења?

Свакако, многа. Пре свега море за мене представља велику опуштеност, неусиљеност. Ја море осећам и као велики изазов. Али, море, иако крије многе трагедије и прљавштине на свом дну, даје ми осећај једнозвучја. Море ми је довољно. Зашто трчати када смо већ стигли. Уништавамо наше животе, увек у жељи да стигнемо, а већ смо стигли. Са стрепњом очекујемо да прође време, јер ћемо можда следеће седмице добити медицинске налазе који ће нам рећи да ли је наше здравствено стање добро или не... а ја, када гледам и слушам море, не желим ништа више. Тај осећај је сличан љубави, у свој својој пуноћи; то није осећај ужурбане и похлепне љубави, љубави жељне секса. Затим, навели сте цитат који се односи на лик из мог романа. За Чипика партија је била начин да конципира целину и људски род и самог себе. Он се са великом страшћу потчинио и жртвовао Партији: са свом величанственошћу оних који се жртвују за друге, али и уз сву опасност да жртвује и остале. То је значење мора које те носи.

У једном интервју нагласили сте да је Ваша морална обавеза да пишете о актуелним темама. Поред “врућих“ италијанских проблема, Ви сте један од ретких италијанских интелектуалаца који се бавио и бурним догађањима на Балкану током протекле две деценије. Тако сте у чланку, објављеном у дневнику „Коријере дела сера” неколико дана пре него што је Косово прогласило независност, приметили да махнита претензија да свака национална заједница направи државу - бркајући два принципа и две различите реалности, државу и нацију - све више узима маха. За Вас националност представља „топлу” вредност, док држава представља „хладну” вредност која се базира на законима, правилима и сигурности. Да ли Ви сматрате да, у данашње време опште глобализације, евентуална трка сваке националне групе ка држави има оправдање? Да ли се афективна верност сопственом пореклу - овде мислим на језик, културу, и традицију - може очувати и на неки други начин?

Природно, „хладне” вредности нас мање додирују, јер ми смо више дирнути морем него нпр. правом гласа. Али исто тако знамо да је право гласа фундаментално и да нам омогућава да идемо на море. У ствари, „хладне” вредности треба да омогуће свима да гаје „топле” вредности. Болни проблем се односи на нацију и државу. Историјски, готово је немогуће да се границе подударе са етничким границама. Важно је да ниједна нација не буде потлачена. Не треба гушити „топле“ вредности, оне „хладне” треба да их гарантују. Узмимо за пример, Француску и Америку, где живе бројни држављани пореклом из других делова света, који се у дубини душе осећају Французима и Американцима. Они су свесни да интеграцијом у њихове нове државе, много боље чувају сопствену културу него путем патетичних сепаратизама. Медјутим, треба увек имати на уму да прави проблем лежи у знању и умећу како да се истински заштите мањински народи , али исто тако није могуће да свака нација има своју државу. Такође мислим да су српске власти, за време страшних догађања током последњих деценија, показале потпуну неспособност, односно да су изгубиле медијски рат. А приори су стављене под унакрсну ватру и проглашене су за готово јединог кривца. Национализам је међутим експлодирао код свих, и сви су чинили злочине.

Прошле јесени у Франкфурту, током Ваше беседе поводом пријема престижне награде за мир Friedenspreis, истакли сте да, иако се Трећи светски рат десио, рат се данас више не именује, ни када се догађа; не објављује се ни када се бацају бомбе. Навели сте да је за време Нато бомбардовања Србије постојао страх од суочења са стварношћу, односно са ратом.

Да, ја сам у мом говору навео да када је Нато – дакле и Италија - бомбардовао Београд и Србију, италијанска штампа је, најављујући повлачење италијанског амбасадора из Београда, изражавала бојазан да би та мера могла компромитовати добре односе између Србије и Италије.Тај очигледан страх од суочења са стварношћу – у овом случају, са ратом – по мом мишљењу помаже грозоту која жели да прикрије своје ширење, као рак који болесник не жели да примети.

Ви сте у периоду 1994-96 били сенатор. Да ли бисте данас поновили ово политичко искуство ?

Не бих га поновио из једноставног разлога. Када сам се одлучио на овај корак, у једном специфичном политичком тренутку, то сам осетио као обавезу, али то сам урадио против моје природе. Ја нисам „направљен“ да бих био народни представник. Мој мали политички допринос ја могу да дам пишући.

Какву Европу сањате?

Ја сањам Европу као државу, праву и стварно уједињену - свакако федералну и децентрализовану - која ће имати способност да се суочи са проблемима који више нису национални. То подразумева да за све Европљане важе исти фундаментални закони, обзиром да су суштински проблеми свуда истоветни: проблем имиграције мора да буде исто третиран у Антверпену и Београду.

Да ли то претпоставља и скори улазак Србије у Европску Унију?

Свакако. Нонсенс је да имамо Бугарску у Европи, а не и Србију. Ја уопште не видим разлоге за такав третман Србије.

Пре три године били сте гост на Београдском сајму књига. Овог пута Ваше путовање започиње у Новом Саду на међународном фестивалу прозе.

Да, већ дуго нисам био у српској Атини. Много се радујем што ћу ускоро поново бити у Новом Саду, граду за који ме везују веома лепе успомене.