О Коларцу пре Коларца

Ову нашу причу о београдској дворани са „биографијом” за поштовање завршићемо оним што је старије од ових 80 година, чија је прослава сутра, и оним што ће се тек десити. Дакле, мало и о предисторији овог култног места у културном животу престонице, о Коларцу пре Коларца, али и о томе шта тој кући будући дани (до)носе. 

Почнимо од онога без кога ове приче не би ни било – од Илије Милосављевића, сина абаџије из Колара, код Смедерева, који ће једном и именом постати Коларац. Обдарен ретким трговачким и другим талентима те врсте, он ће се све више и више економски уздизати, а једнога дана тај богати човек ће плодове свог успеха делити са народом и – њему их оставити. Када му је умрла обожавана супруга, а како деце нису имали, Коларац је убрзо основао Књижевни фонд са својим именом. После, пред крај живота (1878), у свом тестаменту, сачињеном „при здравом разуму и чистој свести”, он захтева да се од свих његових имања образује фонд из кога ће се временом подићи универзитет, или университет, како га он и други у то време називају.

После смрти, у оставштини Илије М. Коларца била је имовина процењена на један милион у злату плус 20.000 дуката у готовини. Али, како то често бива, такав тестамент није се допао некима из његове „ожалошћене породице” (пре свега двема синовицама) и – судови су радили своје, а фондови чекали на њихове не баш брзе пресуде. Ко зна, да тог судовања није било, можда би ова Коларчева задужбина, коју обично Коларцем зовемо, била још старија и славила неке друге јубилеје.

Вера Стојановић, директорка Центра за музику у поменутој установи, очигледно добро упућена у историју ових дешавања, прича нам како је данашњи Трг републике, а некад Кнежев трг, већим делом био у поседу овог добротвора:  

– Ту се налазила и кафана „Коларац”, затим породична кућа, која је једно време била и Аустријски конзулат, и пошта у којој је позвонио први телефон у Србији. У кафани је постојао и један богат културни живот, што на њиховој позорници, што на биоскопском платну.

Фино је то место било, могуће је да је ту свратио и чувени  индијски песник Рабиндранат Тагоре, када је 1928. био у краткој посети Београду, јер се у то гостовање укључила и Коларчева задужбина. Међутим, како је град мењао своје лице дошао је тренутак да се „нашминка” и Кнежев трг, на коме су већ репрезентативне зграде Народног позоришта и данашњег Народног музеја. Тамо пред рат, Београђани су пожелели неку другачију панораму трга и околине, са новим здањима, делом и са културном наменом, па је у том смислу расписан и никад нереализовани конкурс. Ускоро је дошао рат, па оно што сам град није порушио срушили су у априлу 1941. немачки авиони. Заједно са чувеним „Коларцем”. После рата појавио се и овај угоститељски „имењак”, у најближем суседству Задужбине, у Кнез Михаиловој улици.

Од Мирјане Лазаревић, уреднице програма Центра за музику, чујемо и о неким актуелностима и новостима које се овде спремају. У њиховој првој програмској линији остају публици већ добро познати „Великани музичке сцене”, какви су и двојица виолиниста – Немања Радуловић и Роби Лакатош – гости овога викенда на прослави јубилеја ове куће.

После успешног старта пројекта „Како слушати концерте”, то јест „Мале школе бонтона” (за децу од пет до 10 година) за образовање и стварање нове публике, спрема се и школа за одрасле, оне који су у младости свирали... па би поново. У плану су и нови циклуси, можда и „Метроплитен уживо”, те нове комуникације са публиком, благајна онлајн... Коларац за неке нове деценије.