Све што се нацрта има неки смисао и ту не постоји никаква случајност, каже психијатар Љубомир Ерић, чија ће колекција цртежа бити изложена на вечерашњој изложби у 19 сати у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Истовремено, биће представљени каталог и Ерићева психоаналитичка студија „О цртежу” (издавач: „Архипелаг”) у којој кроз низ примера и цитата, анализира стваралаштво и психу ствараоца.

Цртежи су, још од постанка човека до данашњих дана, најчистији вид изражавања, интимна исповест и огледало душе. Позивајући се на ауторитете из области психоанализе, попут Фројда, Карла Густава Јунга или модерних, Ричарда Чесика, Ерић пружа анализу човекове креативности.

Љубомир Ерић каже да је љубав према уметности, а посебно сликарству, развијао још од гимназијских дана.

– Када сам почео да се бавим психијатријом, радио сам у Дневној болници Института за ментално здравље где смо имали секцију у којој су пацијенти сликали и цртали. Један чудесан свет се отворио преда мном и почео сам да се бавим изучавањем ликовног стварања психички оболелих – говори Љубомир Ерић.

Љубомир Ерић

Ерић је касније почео да сакупља слике, скулптуре и цртеже, а ови потоњи су га посебно интересовали, као најнепосреднији израз унутрашњег света ствараоца. Временом је сакупио довољно материјала и искуства да сачини књигу, рефлексију психоанализе на цртеж и његово значење.

– Познато је да је цртање вероватно старије од говора, многе особе лакше се изражавају цртањем него говором. Деца чудесно сликају. Искуство психоанализе је показало да се неки тестови засновани на цртању и цртежу могу веома успешно да користе у „откривању” многих психичких проживљавања која се не би могла запазити на други начин – објашњава Ерић.

Када је реч о познатим уметницима, наш саговорник каже да је психоаналитичка литература пребогата анализама Леонарда, Блејка, Едварда Мунка, Гоје, Ван Гога, и многих других. Тако је психоанализа подарила још један од путева којим се може објаснити субјективитет једног уметника и шире, шта заправо лежи у основи људске креативности уопште.

Књига „О цртежу” свакако ће бити од помоћи стручњацима, јер Ерић наводи низ психоаналитичара (Мелани Клајн, Роналд Фербрен, Доналд Виникот, Хана Сигал), који су, у оквиру проширивања опште теорије психоанализе, допринели обиму и садржају психоаналитичке теорије уметности и стваралаштва. Клајнова се бавила депресивним страхом, а уметник је особа која може успешно да се суочи овим страхом, који се развија у раној младости. Само естетско уживање публике Клајнова објашњава идентификацијом са доживљајем уметника.

– Кроз уметничко дело, које служи и као средство жаљења, и уметник и публика поново доживљавају и тако ублажавају своју депресију и депресивни страх – наводи Ерић у својој књизи. У Ерићевом делу постоје и примери из праксе. На једном месту, аутор наводи да се, приликом досадног састанка у установи у којој је радио, разговарало о грејању. Спомињао се појам „грејно тело”. Три учесника су шврљала нешто на папиру. Једна особа је нацртала, реалистички, радијатор, једна млађа особа склона алкохолу је нашврљала боцу на којој је писало „рум”, а трећи учесник састанка је, као симбол грејног тела, нацртао голу, веома лепу, младу девојку.

Љубомир Ерић годинама сакупља уметничка дела, и слике и скулптуре, а каже да цртеж има посебну драж, јер ништа истинитије и чедније уметност не може да подари од цртежа. Наш саговорник сматра да је свет много живописнији у цртању и истиче да је у последње време, са таласом нових колекционара, дошло до девалвације цртежа.

– Тражи се само уље на платну, а цртеж, као папир, сматра се безвредним. Какво понижење за уметност. Моје колекционирање цртежа има и смисао борбе за очување те форме – каже Ерић.

Издавач „Архипелаг” објавио је ове године и каталог Ерићеве колекције под називом „Колекција цртежа” (са предговором Јована Деспотовића), у којој су приказани радови Лазара Возаревића, Петра Омчикуса, Леонида Шејке, Душана Џамоње, Ивана Табаковића, Дада Ђурића, Љубе Поповића, Уроша Ђурића и многих других.

С. Стаменковић