Specijalno za Politiku

Beč – Producent Džeremi Tomas gradio je svoju karijeru na izboru kvalitetnih filmova i saradnji sa nekim od kultnih režisera današnjice. Neki od plodova tih saradnji su: „Srećan Božić gospodine Lorens” (1982) Ošime Nagise, „Loš tajming” (1980) Nikolasa Rouga, „Goli ručak” (1991) Dejvida Kronenberga, „Nacija brze hrane” (2005) Ričarda Linklajtera, „Krv i vino” (1996) Boba Rafelsona (1996), i (sada već) klasici – Bertolučijevi „Sanjari” (2003) i „Poslednji kineski car” (1987).

Džeremi Tomas je ove godine bio aktivno prisutan što na festivalima što po internacionalnim bioskopima. Pomenimo Vendersovu „Pinu”, „Opasnu metodu” Dejvida Kronenberga koji će publika videti na ovogodišnjem Festu i „13 ubica” i „Harakiri: smrt samuraja” Takešija Miike.

Ovo je vaša treća produkcija sa Dejvidom Kronenbergom. Šta mislite o „Opasnoj metodi”?

Bio sam na setu od samog početka tako da nije bilo nikakvih tajni. Poznajem Dejvida jako dobro i bio sam umešan u pravljenje filma od prvog dana. Imao sam od početka veoma jasnu ideju kakav će film biti, što i jeste dužnost producenta. Bio sam oduševljen, što zbog jake veze između dokumentovanih činjenica i radnje filma, što zbog delikatnosti nekih scena. Dopao mi se odnos između Frojda i Junga ali i odnos između Sabine i Junga. Mislim da je Dejvid materiji prišao veoma temeljno i da je njegov film poseban jer se niko pre njega tim trouglom Frojd–Jung–Špilrajn nije bavio na takav način.

Koliko teško je bilo dobiti dozvole za snimanje na istorijskim lokacijama u Beču?

Sve što mogu da kažem je da je danas, ako pristojno platiš i kažeš „molim” i „hvala”, sve moguće. Mi smo po svaku cenu želeli autentične lokacije zbog čega smo i došli u Beč. Nismo doputovali ovamo da bismo snimili „Iks mena”, već film o Sigmundu Frojdu i zato nije bio neki problem dobiti dozvolu za, na primer Frojdov muzej. Kada sam 1979. bio na setu Rougovog „Lošeg tajminga”, snimanje se dešavalo unutra, čak i na čuvenom Frojdovom kauču. Uopšte nismo koristili filmske rekvizite jer smo mogli da se poslužimo originalnim enterijerom. To je sada drugačije, zakoni su se promenili pa smo za „Opasnu metodu” neke od scena jednostavno snimili ispred Frojdove kuće.

U filmu se vide neka od očaravajućih mesta kao što je Belvedere. To nije slučaj sa delovima filma čija se radnja odigrava u Švajcarskoj. Scena u kojoj Sabinu kočijom dovode u kliniku Burghelcli je snimljena na golom brdu u predivnom krajoliku Bodenskog jezera i tek kasnije smo digitalnim putem dodali kliniku. To vam je magija savremene kinematografije.

„Opasna metoda” je za mnoge veliko iznenađenje.

Jadan Dejvid. Ljudi uvek imaju neke svoje ideje o tome kako treba da izgleda jedan Kronenbergov film. „Opasna metoda” nije uvrnut film. Snimljen je, da se našalim, kao prema instrukcijama iz priručnika za režiju.

Kako stoje stvari sa producentskim poslom posle finansijskog kolapsa?

Postalo je užasno teško raditi produkciju. Tržište se menja dramatičnom brzinom i internet dominira sa potražnjom video klipova i filmova. Bioskopi se zatvaraju, odnosno njihov koncept se menja, ljudi počinju da nabavljaju drugačiju vrstu opreme za gledanje filmova... Ne kažem da je to dobro ili loše, samo je drugačije.

I ja moram da prihvatim promene i vidim i njihove pozitivne strane. Sada mogu da gledam svoje filmove u digitalnoj tehnici i to je super osećaj. Nema više onih pukotina na traci i komičnih prekida od lepljenja – ekran, odnosno platno ostaju čisti. Postoji puno argumenata koji govore u prilog novih tendencija. Film je gotov. Film je umro. Nema više kamera. Nestaje 35 mm ili nema ko da ga obrađuje.