Нови роман Симона Симоновића, нашег познатог песника, под насловом „Хоћу – нећу” (издавач: ТАНЕСИ, Београд), доноси 52 одјаве, по једну за сваку седмицу у години. Средишња тема књиге повезује неколико генерација једне породице, али прича не тече хронолошки, већ је истрзана, кошмарна, на ивици сна и јаве. У епистоларној форми, отац се обраћа сину, деда унуку, син оцу...

Симон Симоновић (1946), аутор је збирки песама: „Прибој”, „Градски живот”, „Упутства за преврат”, „Изјаве”, „Мајчино млеко”, „Снови на окупу”, „Несанице”, „Из окружења”, „Љубавне и јуначке”...

Симон Симоновић – романописац, опасно угрожава Симона Симоновића – песника.

Јунаци књиге су стварне личности, чланови Ваше породице. Нисте измишљали јунаке, а догађаје?

Кад нисам измишљао јунаке, измишљао сам прилике у којима живе, и обратно, чиме сам их учинио мање стварним. У једној одјави писао сам о фабричком димњаку поред БИГЗ-а, кога гађају Американци, Немци, Енглези... Нишане га Клинтон, Блер, Солана... Чак и пилоти из Луксембурга, највише се они из Холандије утркују ко ће први да га сруши. Страх ме је да не падне на трошну кућу у којој живим с млађим сином. Тај димњак почиње да бежи и умишља како га „милосрдни анђео” неће видети... Или, стваран је и мој унук, леворук је на мене, десном руком држи гудало на виолончелу и у мом сну свира „Четири годишња доба”. Док узимам „Зиму”, не само Вивалдијеву, он намешта зглоб да ми одгуди најлепшу и најкраћу српску љубавну песму „Петлови појев, Морава д`змни”...

Породица се расула: родитељи умрли, деца отишла по свету. У роману их, с пуно меланхолије, поново окупљате?

У дослуху су и на окупу сви које волим. Отац се и даље обраћа мајци, мајка оцу, они мени, ја њима... Преносим њихове поруке деци која одлазе и која ће се вратити када ме не буде. Меланхолија је тешка, каткад неподношљива. У једном од таквих часова, описао сам фотографију оца и мајке. Стишавао сам дрхтај, заустављао осећај за бол, да би изронила моја лепа и брижна мајка. На другој фотографији нема оца и мајке, на њој су њихова деца.

Наслов романа сте дали по једној травчици која служи за игру: хоћу – нећу, или: воли ме – не воли ме. Љубав игра важну улогу у роману?

Наслов романа је устаљен обрт речи. Да сам ставио русомача, девојачка трава... читалац би се можда збунио. У роману свет биљака има важну улогу. Ламент о травки изговара жена, „воли ме – не воли ме...”, не успевајући да одгонетне шта јој се десило и што се неће обновити. Реч је о љубавима. Отуд и стих „Куда, куда, мој љубавниче”, и на грчком, немачком... И азбучник лепих женских имена...

Књига је, у неку руку, тестаментарна. Наратор се, са 52 одјаве, опрашта од своје породице?

Да не ометам причу која се провлачи кроз књигу, која прати прецвало срце, чије су латице отпале и коме ће отпасти и тучак. Не помаже реанимација, већ ћутање.

Роман је жанровски разнолик: смењује се приповедачко са поетским, есејистичко са научним. Класични роман је, очигледно, превазиђен?

Не знам да ли је класичан роман превазиђен? Написао сам књигу у различитим стиловима. У њој има и снова и несаница, веровања, поука, приче из хиљаду и једне ноћи (сместио сам је у Онколошку клинику, у чијим угловима процвета мак, чим на под капне морфијум), има болести и трагања за лековима из света биљака, који је бољи и праведнији од нашег... Има послова и дана, помињем Хесиода, у којима је главни јунак разломљен, изгубљен у просторима. Док сам писао роман, заокупљен речима, трагајући за опорим и захтевним, наметнуо ми се његов облик.

Роман говори о данашњем времену у којем све, из дана у дан, одлази до ђавола, о држави у којој се све распада. Није Вам циљ био да напишете „политички коректну књигу”, каквих је данас највише?

У последњих десет година, у Србији је преовладала политички коректна проза која се извињава и правда, додворава властима, не само домаћим. Верујем у подривачку улогу књижевности. Мој роман преиспитује живот стварне и измишљене породице која се опире постојећем, тражећи равнотежу која час јесте, час није ту.

Свет у којем живимо, каже један од јунака, велика је мишоловка, а ми смо се баш залетели на то понуђено парче сира?

Обећано парче сира је све мање, једва да је мрвица, а мишоловка је захтевнија, незасита. Прорадиће нам условни рефлекси, и чим помислимо на сир, ето нас у мишоловци.

Носталгично говорите о прошлости, о нестајању старог Врања, нестајању традиционалних вредности и морала?

Да пишем о прошлости натерала ме је неправда. Она је и божја, народна, здравствена, породична, љубавна... Мислим на друштвену која се нагло увећава. И када се мој отац сећа старог Врања, он дозива своје упориште. Толико је неправде на сваком кораку да све више верујемо како је некад постојала правда. Смрћу мог оца нестале су многе вредности, не само у Врању, и не само у мом животу, као што ће моја смрт мојој деци означити крај неких, не само мојих илузија. Код нас се више руши него што се ствара. Наследили смо кућу с вртом који су вековима чували и неговали наши преци, а наша снуждена деца и унуци остају без Дечана, Богородице Љевишке...

Храброст је, кажете, нешто о чему знамо најмање, јер мртви не говоре. У многим смо ратовима страдали, да ли је тој погибији дошао крај?

Лежао сам недељама с тешким рањеницима, на носилима пристиглим из Босне. И сам непокретан, слушао сам њихова запомагања, молећи с њима Бога да што пре наиђе сестра са инјекцијама тродона. Дозивали смо се из болничких соба до прве јутарње визите. Са собом су повели погинуле. Још увек их чујем.

-----------------------------------------------------------

Оптимизам су отели људи на власти

Један од закључака гласи: „Време прошло није отишло, ово садашње није почело, оног будућег неће бити”. Нисте баш оптимиста?

Оптимизам су ми отели ови који су на власти. Данима се размећу, као у кафани, у којој се подуже разлеже песма „Ајде, Јано, кућу да продамо”, колики ће бакшиш дати пензионерима после четрдесет година рада. Десетине хиљада младих није ушло у Народни музеј, хиљаде студената у Народну библиотеку... Потрошено је све што се могло, јава је обрвала снове. Остало је прошло време, с њим и безвлашће које се, насупрот смрти, провлачи у мом роману.

Зоран Радисављевић