Među najboljim ilustratorima Evrope

Maja Veselinović, ilustratorka i strip-autorka iz Beograda, poznata po svom prepoznatljivom autorskom pečatu, 2008. godinu pamtiće kao veoma uspešnu. Dva događaja su u minuloj godini ipak izašla u prvi plan: prvo ju je američki magazin „Print”, posvećen grafičkom dizajnu, u junskom broju proglasio za jednu od dvanaest ilustratora iz Evrope na koje treba računati, a u septembru je plodni rad krunisala i svojom prvom knjigom stripova, pod nazivom „Neobičan događaj sa namigivanjem i druge priče”, u izdanju Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada.

Crtanjem je počela aktivno da se bavi 2002. godine, a od tada se, na njenu sreću, jer je osvedočeni radoholičar, novi angažmani nižu jedan za drugim.

– Američki časopis me je izabrao verovatno zato što ne radim klasičan nego alternativan strip i lako su me našli preko mog internet-sajta. A možda su u mojim stripovima videli neko naše balkansko ludilo, pa im je to bilo zanimljivo – kaže Maja. 

Inspiraciju za scenarije nalazi u svakodnevnom životu, iako njeni likovi često bivaju i fantastični i na ivici groteske, kao u slučaju strip-serijala „Čovek-mačka i čovek-zec”.

– Ne volim da se svrstavam u kategorije, mada obično za mene kažu da sam alternativni umetnik. Što se tiče stila, sve mi je to povezano, i strip i ilustracija i dizajn. Koristim klasične tehnike, tuš, pero i gvaš i eksperimentišem. U poslednje vreme bojim radove u digitalnoj verziji – kaže Maja Veselinović. 

Mnogi njeni radovi stilom podsećaju na dečije crteže, a Maja smatra da je to zbog toga što duhom želi da ostane dete.

– Sva su deca umetnici na početku života, slobodno se izražavaju, nemaju kočnica. To pokušavam da zadržim. Naravno, bavim se i ozbiljnim i teškim pričama. Ne volim geg-strip i drago mi je kada čitalac sam može da dođe do zaključaka. Recimo, Vasa Pavković je u jednom prikazu mojih stripova video mnogo toga što ja nisam, a to je divno – objašnjava Veselinovićeva.

Kada je izbor teme za stripove u pitanju, u početku su to bili autobiografski radovi, a kasnije je počela da upija atmosferu oko sebe i da zatim krene u stvaranje.

– Čujem, recimo, neku rečenicu koja mi privuče pažnju i od nje pravim priču u hodu. Zato volim autorski strip, sam pišeš scenario, sam crtaš, sam sebi odgovaraš – objašnjava Maja.

Voli da radi sama i vrlo je, kaže ona, probirljiva kada radi sa strip-scenaristima. Za časopis „Balkan Tvajlajt” je crtala strip „Povest o Jugoslavu” po potresnoj poemi pesnikinje Dragane Mladenović i kaže da je to bilo lepo iskustvo. Dobru saradnju imala je i sa Miletom Mijatovićem, sa kojim je uradila stripove čija je radnja smeštena na pančevačkoj pijaci.

– Najviše volim kada mi scenaristi daju tekst i ne mešaju se puno u moj posao – sa osmehom kaže Maja.

U fanzinu Aleksandra Zografa objavila je prvi strip, crtala je za časopis „Vreme”, „Pančevac” i „Rez”, slovenački „Stripburger”, njeni radovi bili su na izložbama u SAD, Italiji, Bosni, Hrvatskoj... Majini crteži krase i ovogodišnji italijanski umetnički kalendar „Immaginare il tempo”. Ilustruje i udžbenike za osnovnu školu.

U novoj 2009. godini Maja Veselinović najviše priželjkuje mnogo posla i, ako je moguće, više honorara koji ne kasne.

Ovih dana biće joj otvorena izložba u Đenovi, a u martu ide u Linc na festival stripa. Posebno će joj biti drago da ostvari jednu ideju: da u februaru, u Trsteniku, odakle je rodom, održi dvonedeljnu dečju školu stripa. A jedna od lepših vesti koju je čula u 2008. godini jeste da i čuveni muzičar i pevač Darko Rundek ima njenu knjigu stripova.

Stanko Stamenković

--------------------------------------------------------

Nagrada podstiče

Nikola Rakočević ovogodišnji je dobitnik nagrade „Ardalion” za najboljeg mladog glumca i „Politikine” nagrade „Avdo Mujčinović” na 13. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu. Rakočević je nagrađen za ulogu Zorana u predstavi „Barbelo o psima i deci” Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na festivalu u Užicu Nikola je igrao i u predstavi „Nevinost” Dee Loer, takođe u Mijačevoj režiji i izvođenju Ateljea 212.

– Nagrada deluje stimulativno. Srećan sam zbog nje, posebno jer sam na početku karijere. To je veliki podstrek da idem dalje. Svi mi mladi umetnici svesni smo da nas čeka težak put. Neko ima averziju prema nagradama, različit odnos prema priznanjima, ali svako želi da je dobije. Ne mora to da bude krajnji cilj, da isključivo juriš da bi dobio nagradu. To može loše da utiče na čoveka, ali kada radiš nešto iz ljubavi, i to neko vidi, prepozna i potvrdi, to ti da stimulans i psihološku sigurnost da si na dobrom putu – kaže naš sagovornik.

Rođen u Kragujevcu gde je i napravio prve scenski korake, mladi Nikola Rakočević u svet glume zakoračio je još u detinjstvu. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu završio je pre tri godine u klasi profesorke Biljane Mašić, zajedno sa Kalinom Kovačević, Marijom Karan, Marinom Lazarević, Nadom Macanković, Milenom Nikolić, Anom Marković, Radovanom Vujovićem, Milošem Đuričićem i Nemanjom Jokićem.

– Na studije glume u Beogradu došao sam polusvesno. Ušao sam u taj veliki mehanizam, došao kod profesorke Biljane Mašić koja je imala pošten odnos prema poslu, pozorištu, glumi i studentima. Ne znam koliko su to bili romantični ciljevi da se bavim glumom. Tek sada otkrivam šta je tu pozitivno, a šta negativno. Imao sam sreću da sretnem dobre ljude koji su imali finu nameru prema meni, uputili me u sve finese posla. Kasnije sam sreo Sinišu Kovačevića koji mi je pomogao da ostvarim neke uloge, zatim reditelja Dejana Mijača koji mi je pomogao da izlečim sve svoje „bolesti” – kaže naš sagovornik.

Nikola Rakočević igra na više beogradskih pozorišnih scena u devet predstava. Krug započinje Narodnim pozorištem u Beogradu gde igra u drami Siniše Kovačevića „Zečji nasip”, u Ateljeu 212 nastupa u ostvarenju „ „Nevinost” Dee Loer, zatim u predstavama „Don Žuan iz Sohoa”, u režiji Alise Stojanović, i „Ejmin pogled” u režiji Ljiljane Todorović. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pored predstave „Barbelo o psima i deci”, igra u komadu „Banat” Uglješe Šajtinca. U Beogradskom dramskom pozorištu u komadu „Transilvanija” u režiji Milana Karadžića. Na sceni Zvezdara teatra u komadu „Koza ili ko je Silvija” u režiji Žanka Tomića i u dečjem pozorištu„Pužu” u predstavi „Priča iz vilinske šume” u režiji Ane Zdravković.

I to nije sve. Nikola Rakočević ponosan je i na svoje filmske uloge. Film „Sinovci” Siniše Kovačevića doneo mu je nagradu za mladog glumca u Nišu. Nedavno je završio snimanje filma „Žena sa slomljenim nosom” reditelja Srđana Koljevića.

– Rad u studentskom filmu „Ulični hodač” u režiji Koste Đorđevića mi je mnogo pomogao. Tu sam shvatio kako treba raditi na filmu, a kako u pozorištu. Iste su emocije, isti je odnos kada se gradi lik, ali su sredstva koja koristite u krupnom kadru i u pozorištu drugačija – objašnjava Rakočević.

B. Trebješanin

-------------------------------------------------------------

Crteži iz svakodnevice

Maja Obradović i Marko Marković su prvi dobitnici nagrade za crtež iz fonda Vladimira Veličkovića, ali to nije i prva nagrada u njihovom dosadašnjem radu. Maja Obradović (1983) u svoju biografiju do sada je upisala nagradu za slikarstvo koja nosi ime Ljubice Cuce Sokić, Veliku nagradu „Rista i Beta Vukanović” takođe za sliku, kao i nagrade za studentski crtež i minijaturu. Dobitnik je stipendije Kunstlerhaus Schloss Balmoral u Nemačkoj.

Na poziv organizacije „Europe Migration Network” Maja Obradović će naredne godine u Berlinu učestvovati u projektu „Umetnost i sećanje”. Poziv je usledio nakon izložbe u Domu omladine (2008), posvećene sećanju.

„Moj zadatak je da razgovaram sa žrtvama rata i na osnovu njihovih ispovesti napravim crteže velikog formata koje ću zajedno sa drugim umetnicima, učesnicima ovog projekta izložiti”, kaže umetnica.

Slike i crteži Maje Obradović podstaknuti su realnošću, konkretnim razgovorima sa ljudima jer „uzvišenost leži u svakodnevnim, malim stvarima”.

U radu Maje Obradović, crtež je samostalna celina, a površina na kojoj radi posebno joj je značajna budući da na nekim radovima mlade umetnice ima i tragova organskih materija. U 2009. godini Maja Obradović, doktorand kod profesora Jovana Sivačkog na FLU, predstaviće se samostalnim izložbama u galerijama „Haos” i „Kolarac”.

Marko Marković (1984) apsolvent je na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Mrđana Bajića. Dobitnik je nagrade za izuzetnu realizaciju crteža na zidu „Kairos”, u projektu „Progresivne nade”, nagrade za skulpturu „Sreten Stojanović” i nagrade za crtež i skulpturu u materijalu Fakulteta likovnih umetnosti. Marko Marković je na ovogodišnjoj samostalnoj izložbi „Organi za skulpturu” u galeriji „Haos” grafitnom olovkom izveo crtež kompleksnih geometrijskih formi na oguljenom zidu. Reč je o prevođenju nekih nevidljivih organskih formi, kao na primer delova ljudskog tela, konkretno delova uha, u likovni jezik.

„Crteži na zidu imaju autonomnost, a oguljena površina zida je važna kao podloga koja crtežu daje teksturu i plemenitost. Moja je namera da dizajniram, konstruišem oblike i načine na koji oni treba da budu preneseni na zid”, objašnjava mladi umetnik čiju ćemo samostalnu izložbu trodimenzionalnih crteža i skulptura videti u martu 2009. u Domu omladine Beograda.

M. Đorđević

----------------------------------------------------

Od Baha do sevdaha

Dragoljub Bajić ovogodišnji je pobednik takmičenja Muzičke omladine Beograda, a zapažena uloge ostvario je protekle godine naslovnom ulogom u operi „Don Paskvale” i ulogom kralja Egipta u „Aidi”, što mu je donelo laskave titule jednog od najlepših mladih glasova na našoj muzičkoj sceni.

Tokom prethodnih godina bio je plaćeni ubica Sparafučile u „Rigoletu”, Don Bazilio u „Seviljskom berberinu”, knez Gremin u „Evgeniju Onjeginu”, Tom u „Balu pod maskama”, Rejmondo u „Lučiji od Lamermura”, Prospero u „Viva la mama”, Mustafa u „Italijanki u Alžiru”, Perun u „Balkanskoj carici”… Sve ove uloge su, objašnjava mladi pevač, ipak, posledica nepravičnog usuda.

– U operskim libretima uloge zavodnika po pravilu su prepuštene tenorima ili baritonima, dok basovi, ispaštaju, to jest, igraju kraljeve, popove ili ubice. U najbolju ruku sve se svodi na ono „ko pre devojci njegova devojka”, dok je u životu, zapravo obrnuto, teši se mladi bas.

Uspešni pevač studirao je na FMU u klasi Nikole Mijailovića, a 2004. postao je i stalni član Opere Narodnog pozorišta. Ostvarene uloge, a ima ih oko dvadesetak, što većih što manjih, motiviše svojim kvalitetom, ambicijom i jakom željom.

– Radim mnogo zato što sam ja tako hteo. A kad nešto želiš i kada si dobar u tome šta radiš, stvari same dođu na svoje mesto. Najbitnije je da čovek ima viziju onoga šta želi u životu, i sve se da ostvariti. Potpuno verujem u sebe i možda imam i previše samopouzdanja – kaže Bajić i priča nam o svojim muzičkim počecima.

– Posle završenog vojnog roka, na nagovor moje bake otišao sam u Savez estradnih umetnika gde su časove pevanja držali Gordana Tomić i Zoran Rajković. Već na prvoj probi rekli su mi da je moj glas rođen za operu, koju tada nisam mnogo voleo, ali su me ubrzo „otrovali” njome i dali mi dobar pelcer za bavljenje ovim poslom koji sam ubrzo zavoleo. Otišao sam da učim kod Ljubice Živković, inače, moje sadašnje tašte, pa su me drugari dodatno zavitlavali da sam se oženio njenom ćerkom ne bih li obezbedio besplatne časove pevanja.

Danas ovaj pevač često putuje na usavršavanja u Beč gde radi sa najboljim korepetitorima iz Štats opere, što je, kaže, neprocenjivo iskustvo jer se na tim časovima brusi glas do najsitnijih detalja i doseže sama srž pevačkog zanata. 

Bajić, za prijatelje Baja, zapravo tek sad planira da se više posveti audicijama. Nastojao je da prvo stekne dobar status u beogradskoj Operi, da osnuje porodicu, a sada može da osvaja svet. Zadovoljan je postignutim i dodaje da nema posla u kojem se nije okušao. Bio je grafički tehničar, taksista, u svojoj kući je i kuvar… a pitali smo ga da li je istina da je bio i kafanski pevač. 

– Da, počeo sam u kafani kao mnogi veliki pevači. Starogradsku, sevdalinku ili napolitansku i dan-danas zapevam za svoju dušu kad navratim kod gazda Toše. Kafanski život je velika životna škola, ali sa operom ne ide ruku pod ruku. Opersko pevanje zahteva potpuno posvećenje, i ne može se ići na probu, ako si do četiri ujutru u kafani pevao „Idi, idi nesanice”...

Mladi pevač upravo se vratio sa nastupa u Dubaiju, a u novoj godini očekuju ga koncert u Beču i gostovanje sa „Onjeginom” u Raveni.

M. Sretenović

-------------------------------------------------------

Pipi je srela princa

Ona je svoga princa (Zigfrid) našla u „Labudovom jezeru”, tumačeći Odetu/Odiliju (Beli i Crni labud), a on svoju princezu kao nosilac naslovnog lika u „Mačku u čizmama”. Lako je to u baletima, pogotovu kad se dobro igra. Što se tiče „Romea i Julije”, Andreju Josifu Kolčeriju i Jeleni Lečić Kolčeriju, mladim igračima novosadskog Baleta SNP, zasad se takvo partnerstvo ostvarilo samo u privatnom životu. I na sceni je to, srećom, postalo samo pitanje dana. On Romea već igra, ali ne još sa svojom suprugom, spremnom da uskoro uskoči i u kostim slavne Julije.

Ima još uloga važnih i vrednih, pogotovu za one čije karijere tek počinju. Jelena je, recimo, igrala i Pipi Dugu Čarapu. Ali da ih sve ne ređamo, tek one su razlog što našu tradicionalnu „nagradu”, od ovo malo reči, na kraju 2008. godine dodeljujemo dotičnim baletskim partnerima. I još malo reflektora na ove mlade umetnike. Kada je, pre pet godina, Andrej stekao diplomu igrača, u svom rodnom gradu Klužu (Rumunija), dobio je angažman u Srpskom narodnom pozorištu. U njihovoj baletskoj sali ukrstili su se igrački putevi Andreja i Jelene, čiji je takođe počeo u rodnom gradu – Zrenjaninu. Ovaj par, kratkog radnog i bračnog staža, voli da kaže da su oni i danas, u baletskoj sali i na pozornici, pre svega – kolege! Ono svoje privatno ostavljaju kod kuće i na drugim mestima. Princip je princip, međutim, od nečeg se teško može pobeći. A to je činjenica da je užasno važno da se partneri dobro „kapiraju”, „osete”, da veruju jedan drugome... jer, tako će im više verovati i publika. Ovakvim partnerima nesumnjiva je prednost višak zajedničkog vremena, pa tako i više mogućnosti da se i kao umetnici bolje razumeju.

Andrej kaže, uz smeh, da je loša strana baletskog bračnog života što je, dok se nešto uvežbava u sali, najmanje tolerantan prema supruzi. Ipak, pod svetlima pozornice, kad su emocije u pitanju, bračnim parovima je znatno lakše. Ne moraju da puno glume, opušteniji su, spontaniji. Da, ali šta je sa onima kojima je balet ponekad povod i za bračnu svađu?

Njima se, čujemo, to ne događa, iako tvrde da su jedno drugom najveći i najsuroviji kritičari. Kad je već tako, jedna mala, lakošaljiva preporuka: u tom „naj-naj” ne preterujte! Jer, puno je mladosti i puno je planova. Za publiku su već pripremljena nova partnerstva: u pomenutom baletu „Romeo i Julija”, u „Žizeli”, „Esmeraldi”... Čeka se samo da iziđu. A ko će znati i šta sve još već igraju – u svojim glavama.

M. Šehović