У новосадској Синагоги, синоћ на НОМУС-у, са Београдском филхармонијом свирао је трубач Сергеј Накарјаков, који ће се са истим оркестром и програмом (Чајковски) вечерас представити и публици на Коларцу.

Овај млади музичар рођен је у некадашњем Совјетском Савезу, пре две деценије његова породица се преселила у Израел, а једну успешну каријеру која је рано започела обележиле су награде, фестивали, наступи у престижним дворанама са истим таквим музичарима. Уместо дугих спискова релевантних података, ево само једне свеже илустрације о Накарјакову: недавно је у париском Театру Шанзелизе наступао са Санктпетербуршком филхармонијом којом је дириговао чувени Јуриј Темирканов.

Већ у детињству зову вас Паганини, после и Карузо „на труби”... Колико су вас обавезивале такве компарације, та историјска имена, на даљем путу, са трубом, кроз свет озбиљне музике?

– То су дивни комплименти, наравно, али ме никада нису превише дотицали. На наступе сам увек путовао са оцем који ме је подучавао од самог почетка. Увек је био строг, с правом, и није ми дозвољавао да себе прецењујем. Тако да сам и ја научио да будем строг према себи и – нимало сноб. Лепо је чути све телепе речи, као потврде током уметничког сазревања, али то заиста није превише утицало на мене.

Како је труба заменила клавир..., који је био на почетку?

– Почео сам са часовима трубе мало пре него што сам повредио кичму, што је био основни разлог мог одустајања од пијанистичке каријере. Труба је била и жеља мог оца,инструмент његових снова још из детињства, премда никада није био професионални трубач. Отац је одлучио да се као педагог са мном испроба ипочео је да ме подучава; чак и сада, иако имам и професионалне менторе, отац када год је у прилици вежба са мном двапут дневно. Не кајем се што сам престао да свирам клавир, јер труба је мој инструмент и често кажем – „много волим клавир, зато га и не свирам”.

Која се музика најчешће чује из трубе Сергеја Накарјакова?

–Обично свирам класични и романтичарски репертоар и повремено барокна дела, али не пречесто. У последње време почео сам да прихватам и изазове савремене музике, али за сада искључиво тоналне. Хармонија ми је изузетно важна,како у музици, тако и у животу. Но, мој пријатељ Јерг Видман компоновао је за мене концерт адабсурдум, који сам 2006. премијерно извео са Минхенским камерним оркестром, а касније и са Би-Би-Сијевим симфонијским оркестром у Барбикан центру. То је било лепо искуство, али само излет. И уопште, немам интересовања да изводим друге жанрове, мада је труба за то погодна. То не значи да не волим различиту музику – рецимо радо слушам џез, иако га никада не свирам.

Шта су, по вама, добре а шта лоше стране вашег инструмента на музичком подијуму на коме није баш често у главној улози?

– Посебност зависи од извођача, не од инструмента. Знате, постоје људи који могу да производе музику из било чега, чак и из тестере. Посебност трубе јесте у њеном јединственом тону. Као што сваки човек има свој глас, тако је и са инструментима. Труба је мој глас, не свира сама од себе, инструмент је мој начин да се изразим. Оно што бих навео као специфичан недостатак трубе јесте немогућност да производи два тона истовремено и нешто ограниченији тонски распон. Због тога ја често свирам флигелхорн, који има богатију тонску скалу.

За вас кажу да сте веома заслужни и за концертну афирмацију флигелхорна, те „крилате хорне”, како су је Немци назвали...

– Драго ми је да сам допринео популаризацији овог инструмента који је често неправедно остајао у сенци свог сродника, трубе. Иако имају доста сличности, његов тон је топлији, тамнији и због нижег регистра на њему је могуће изводити дела писана за хорну, што дуплира репертоар. То је веома значајно у овом случају, јер готово да не постоје дела компонована за флигелхорн, па се транскрибују дела писана за трубу или виолончело. Ја ћу управо вечерас са вашом Филхармонијом свирати Рококо варијације, које је Чајковски компоновао за виолончело, а мој отац Михаил Накарјаков транскрибовао за флигелхорн.

Мухарем Шеховић