Култура

Петар Божовић, глумац

Паја Вуисић је био глумачки патријарх

Сад су сви бардови. Са двадесет година за неког кажу: „Он је бард”. А са шеснаест година клинци говоре: „Где си, царе, легендо?!” Какви цареви! – каже сјајни глумац коме ће данас бити додељена награда „Павле Вуисић”

(Фото З. Анастасијевић)

Најзначајније награде које је током плодне каријере добио, глумац Петар Божовић носи у срцу. Попут оне када је великан нашег глумишта, Љуба Тадић, упитан ко ће бити његов наследник када оде једног дана, рекао: „Раде Шербеџија је велики глумац, Петар Краљ је велики глумац” а онда, као из топа грунуо: „Ипак, Пера Божовић!” Али, поносан је на још две – награду „Љубиша Јовановић”, прво глумачко признање које је добио у Јагодини, и ову, названу по још једном великану – Павлу Вуисићу, која ће му данас бити уручена на Нишким филмским сусретима.

Својевремено сте изјавили да Вам награде не значе баш пуно, да немате појма где су, јер оне са уметницима немају везе, већ више са њиховим рођацима – стринама, теткама… Да ли тако и сада мислите?

– Да, па то је тачно. Али, ова ми сада изгледа као прва коју сам добио.

Због чега? Јер носи име великог глумца?

– Због тога што је он био Павле. Сад кад бих објашњавао због чега је то тако…. У народу има један Паја, а то је наш покојни патријарх, и други Паја – Паја Вуисић, патријарх свога посла. Скоро сам заборавио на то узбуђење, па ми се учинило као да је у мојим годинама скоро непристојно радовати се.

Зашто тако мислите? Које су то године резервисане за радовање?

– Откад ми је овај Томица Милосављевић својим законом забранио да добијем бесцементни кук, па сам морао по кук у Бањалуку, схватио сам да када напуниш 65 година, готов си, ниси више потребан. Отпише те министар здравља. И то онај министар који је ову земљу ојадио оном чувеном свињском вакцином па се он, тобоже, вакцинисао, а цела Европа није хтела… А чим је добио прву прехладу, отишао је да се оперише у иностранство. Шта више рећи!?

Глума данас и јуче? Да ли је некада било лакше бити глумац?

– Глумцима је увек било тешко, али наш посао је, иначе, савладавање тешкоћа. Тако да се о томе и није нешто превише причало у јавности. Понекад се износио неки социјални случај. А морате рећи да су глумци, ипак, украс овога града. Када израчунате колико их има – то је једно одељење, не знам ни ја чега. Па, мајку му, може се ваљда онда нешто урадити. Бар да дочекају достојанствену старост. Не могу сви да буду највећи у свом послу, па ни глумачком. А и не треба. А онда се десила још једна ствар. Политичари су постали главне звезде. Глумци су стављени у други план. За време Броза било је пет, шест глумаца. Знало се ко има главну улогу, и неколико држећих. И мало епизодиста за целу Југославију. Сада свака партија има веће гарнитуре од једног позоришта. Оно отварају, ово затварају… Новине, рецимо, мостове.

Како се Ви сналазите у овом времену?

– Ја, одлично! Увек сам био индивидуалиста, нисам говорио „ми”. Својевремено сам прочитао једну формулацију која каже: „Екипа најбољих југословенских глумаца…” То се раније није говорило, било је неукусно, непристојно. Сад су сви најбољи, сви су нај нај… Сад су сви бардови. Са двадесет година он је бард. А са шеснаест година клинци говоре „Где си, царе, легендо?!” Какви цареви!

Без обзира на све, ипак се добро зна ко су истински бардови.

– Ма, зна се све!

Својевремено сте писали ауторске текстове за наш лист. И, били сте доста оштри у њима. Да ли и данас мислите слично о Србији међу шљивама, питању Косова…?

– Никада није било теже. Али, није било лако ни онда. Био сам оштар када је било оно прво паљење и дивљање на Косову. Али, није то све кренуло однедавно, већ још од 1945. године када је неко руком наших отаца потписао декрет о томе да избеглице из Србије и Црне Горе не могу да се врате на своја огњишта. Одатле је почело, господо. Овај народ, какав год да је, није ово заслужио. Али, треба му вођа. Е, какав Домановић!

Да оставимо политику, да се вратимо на глуму….

– Може. Ево, да кренемо да причамо о шаргарепи, кромпиру… Одмах ћемо до политике да дођемо. Сељак, пијаца, цене… И све ће то да се реши. Као што Мркоњић решава путеве.

Глума је за Вас више од игре, више од живота, то је бити верујући, једном сте изјавили. Две љубави сте имали: глуму и жене. Значи да сте срећан човек.

– Јесам, на време сам спознао неке ствари. Радећи на тим улогама, на судбинама ликова које сам тумачио, ја сам понирући колико могу у њихове судбине, временом схватио да играјући њих, у ствари, полако откривам самога себе. То је ваљда та лепота, радост откривања. А о крајњем резултату не може се и не треба говорити. То је као у вери. Не можете ви доћи до Бога. Он је увек са вама. У процесу откривања свега што је Божје, човекова је срећа. А крајњи резултат може бити поразан по онога ко мисли да је открио ту тајну. Био сам на ходочашћу у Јерусалиму, због тога сам хаџија. И то у време Васкрса, када се пали света ватра. Неко је питао једнога свештеника: „Да ли се та ватра пали духом или неко то потпали шибицом?” А он му је рекао: „Зависи како верујеш.” И у томе је цела истина. Када је у овој цивилизацијској, људској пренаглашеној радозналости да чепрка по свему, да се постане већи и од Бога, сматрајући га, чак, превазиђеним, прдуцнуо онај вулкан на Исланду, оде цео ваздушни саобраћај западне Европе. И, куку леле, шта ћемо сад?! Пропадоше нам аранжмани. Марбеља постаде Мардеља. Пустиш мало дима и – оде све до ђавола.

Какви су Вам планови?

– Идем до Ниша по награду, а онда до „Американца” на вечеру. А после одох на „Нушићијаду”, до Ивањице. Врло лепо су то оживели. Тамо сам снимао „Више од игре” и јако сам везан за так крај. Прошле године су уприличили фудбалску утакмицу. Играли су мушкарци који су били деца у време снимања серије. А мени су поставили сто и на њему кило – кило. Сифон соде, вино. Врло је лепо тамо. Цео град обуку у костиме из прошлог века.

А после тога?

– Снимам филм. Зове се „Артиљеро” Срђана Анђелића. Прича је о повратку Немање Видића у „Црвену звезду”. То је намера. А около шта се дешава, видећемо.

Коју сте Ви улогу добили?

– Несрећног оца који је имао два највећа стреса у животу – први, када је Шекуларац престао да игра, други када је видео како Драгана Џајића у ланцима воде.

----------------------------------------------

Београд носи у срцу

Пребацио сам се у Врујце, тамо живим. Добро је за тен. Видите ли какав је? Ха, ха, ха! Заиста, бања је одлична за кожу и кожна обољења. Време је да одем мало из Београда. Београд је диван, обожавам га. А ко га не воли?! Али, он је за младог човека. То је једино место за човека који нешто хоће у животу. И Нови Сад је леп, али … У Београду се игра под трубом, а тамо је тамбурица. Што би Енглези рекли: Ово је једина метропола у Европи у којој се живи!

Снежана Чикарић
објављено: 22.08.2011.

Последњи коментари

Обрен Илић | 22/08/2011 18:19

Oд срца честитам награду глумцу Петру Божовићу, једном од највећих глумаца у Србији . Свака његова глумачка улога је бисер који заувек светли у нашем позоришту, филму и у казивању поезије српских великана . Веома је импресивно његово казивање стихова академика Матије Бећковића . Сетимо се како упечатљиво говори Матијину поему "Ћераћемо се још". Незаборавно ! Све његове глумачке улоге су надахнуте и спонтане ! Петар Божовић има Божији дар за глуму . Мислим да је заслужио више награда за свој глумачки рад . Сигурно ће их и убудуће добити, јер је свака њгова глумачка улога антологијска !

marko marko | 22/08/2011 19:42

jedan jedini
neponovljivi
kum zorz

Milan Sekularac | 22/08/2011 22:35

Petar Bozovic je najbolji glumac na nasim prostorima. On je srpski Richard Burton, po sposobnosti, moci govora. Barton je za sebe rekao da je njegova vjestina i talenat od nosa nadolje, u vjestini i snazi govora. Bozoviceve interpretacije Beckovicevih djela, Gorskog Vijenca, i druge filmske uloge su potvrda toga, i mnogo vise. Jezik njegovog govora je narodni jezik. On je ponajbolji glumac za velike uloge, za ekranizaciju istorijskih tema, ekranizaciju mita i epa. Iz njegovih usta govori narod, govore vjekovi. Petar Bozovic je ponos naseg filma i nase kulture. Neka ga zdravlje sluzi, i na zdravlje mu nagrada Pavle Vujisic!