Пастел соба за јубилеј

Музеј „Цептер” смештен на адреси Кнез Михаилова 42 је почетком овог месеца прославио први рођендан, а са сталном поставком која пружа увид у домаће стваралаштво друге половине 20. века увео је у своје одаје око 20.000 посетилаца. Публици је на дохват руке и библиотека, видеотека, мали кафе, а ускоро ће се отворити и продавница сувенира. Ивана Симеоновић Ћелић, историчарка уметности, педагог и директорка првог приватног уметничког музеја у Србији, чији је оснивач Мадлена Цептер, задовољна је постигнутим резултатима. Ове две жене су сан о установи оваквог типа почеле заједно да сањају пре 16 година када је отворена Галерија „Цептер”, која је, захваљујући доброј концепцији, допринела формирању значајног фонда уметничких дела. Директорка Ћелић у разговору за „Политику” о установи коју води каже:

– Избор из велике колекције значајних уметничких дела друге половине 20. века и с почетка новог миленијума у Србији представили смо јавности на 1.200 квадратних метара и треба посетити музеј да би се видело како смо то урадили. Наша збирка има више од 350 дела, али се ту не заустављамо већ и даље набављамо нове радове. Наравно, нисмо могли сва ова дела да изложимо, али ће бити прилике и за то. Посрећило нам се да имамо могућност проширења у згради музеја, радови су у току и у том простору ћемо на јесен отворити галерију у којој ће прва изложба бити посвећена новим аквизицијама.

– Поносна сам на наш музеј, на госпођу Цептер што је имала слуха да се овако нешто створи, да се прикаже значајна колекција и да се граду, Србији и свету за будућност остави нешто што вреди – каже Ивана Симеоновић Ћелић. Потом о концепцији поставке чији је аутор додаје:

– Поставка је замишљена тако да се кроз тематске целине може читати уметност друге половине 20. века, почев од најстаријих уметника који су, школовани у иностранству, стварали пре Другог светског рата, а наставили и после рата бивајући и врсни педагози, као што су Мило Милуновић, Пеђа Милосављевић, Недељко Гвозденовић, Љубица Цуца Сокић, Зора Петровић, Јован Бијелић, Милан Коњовић итд. Потом је, као прекретница уметничке праксе, представљено дело Петра Лубарде, који је отворио путеве асоцијативном, па потом апстрактном, онда су ту шездесете када се појављује нова фигурација и уметници попут Душана Оташевића, Бранка Миљуша, Бојана Бема итд. Представљена је и „Задарска група”, затим уметност девете и последње деценије века. Као темељ музејске поставке, у приземљу су три сегмента из друге половине шесте и почетка седме деценије: „Децембарска група”, „Медиала” и енформел. Представили смо и младе ауторе. Најмлађи уметници чије радове имамо су Катарина (Вуксановић) Алемпијевић и Ивана Попов. Планирамо и пројекат „Нове наде”, желимо да помогнемо ауторима који су на почетку уметничког пута, да им омогућимо да излажу у новом галеријском простору и да им се дело нађе у музеју.

У оквиру музеја постоји и такозвана „Пастел соба” која је настала, како директорка Ћелић каже, „јер су се ствари саме наместиле”.

– Коришћена као канцеларија, планирана као мањи депо, на крају се соба наметнула као простор који смо, као и библиотеку, отворили за годишњицу музеја пастелима Косе Бокшан, Стојана Ћелића, Миљенка Шербана, а у музеј пристижу већ и нови пастели.

Уз коментар да је радове уметничких и животних партнера изложила једне крај других, попут дела Косе Бокшан и Петра Омчикуса, Љубинке Јовановић и Бате Михаиловића, Вере Божичковић и Миће Поповића, Ћелићева одговара како то није случајно јер је то уједно прича о „Задарској групи”.

– Посетиоци могу да користе и нашу библиотеку с добром документацијом о уметницима заступљеним у нашој колекцији. Ту су књиге, каталози, новински чланци... Имам богату литературу у личној библиотеци коју уступам на коришћење музеју. А примамо и донације у виду старих каталога. Видеотека садржи снимљени материјал с познатим уметницима.

На питање које слике је изабрала за свој кабинет и испред чијег рада би се најдуже задржала у музеју којим управља, Ивана Ћелић уз осмех каже да не воли да рангира уметнике, а ако би то ипак урадила морала би да цитира многа имена.

– Волим и ценим низ уметника, сликара, вајара, не опредељујем се. У кабинету држим дела која су у сагласју с простором. Кад бирате слику за одређену просторију некад пресуди простор, некада случајност, ипак све то мора да има целину, визуру, да би добро функционисало, – каже наша саговорница за крај.

Ипак, одлазећи из њене канцеларије, у једном углу видели смо дело Јована Бјелића и још неколико слика мањег формата.