Ан­дреј Је­лић Ма­ри­о­ков (1952) до­био је на­гра­ду „Ср­бо­љуб Ми­тић” за књи­гу пе­са­ма „По­кр­сти­це”, у из­да­њу Удру­же­ња срп­ских из­да­ва­ча из Бе­о­гра­да. Пр­ву збир­ку пе­са­ма „Ра­них го­до­ва траг” штам­пао је 1977. го­ди­не у Ма­ти­ци срп­ској. До са­да је об­ја­вио пет­на­е­стак пе­снич­ких књи­га, а но­ва збир­ка пе­са­ма, чи­ји је из­да­вач „Бе­о­штам­па”, но­си на­слов „Рас­ку­ће­ни сти­хо­ви”.

Збир­ка „Рас­ку­ће­ни сти­хо­ви” сво­је­вр­сни је на­ста­вак прет­ход­не књи­ге „По­кр­сти­це”. На­гра­ђе­на књи­га пи­са­на је ве­за­ним, а но­ва – сло­бод­ним сти­хом. Ко­ји вам је пе­снич­ки по­сту­пак дра­жи?

Од са­мог по­чет­ка, још у пе­сма­ма из гим­на­зиј­ских да­на, слу­жио сам се и ве­за­ним и сло­бод­ним сти­хом. У по­чет­ку ве­за­ни стих ми се ну­дио као ја­чи иза­зов, а овла­да­ва­ње кла­сич­ном фор­мом чи­ни­ло ми се, за пе­сни­ка нео­п­ход­ним стил­ским вас­пи­та­ва­њем, да би се утвр­ди­ла ме­ра и ухва­тио ри­там пе­сме. Де­се­те­рац је, из­гле­да, већ био упи­сан у мој ге­нет­ски код, оста­ли ме­три су се мо­ра­ли са­вла­да­ти. Усво­је­не вер­си­фи­ка­циј­ске ме­ре и пе­снич­ки за­нат рит­мо­ва­ња ла­ко се мо­гу от­кри­ти и у мо­јим рит­мо­ва­ним (ри­мо­ва­ним)  и у „бе­лим“ пе­сма­ма, а ка­ко ми не­ки лајт­мо­тив, са­др­жај, сли­ка, ми­сао од ко­је пе­сма кре­ће на­мет­не јед­ну или дру­гу фор­му не умем да об­ја­сним. У „По­кр­сти­ца­ма”, штам­па­не су, по­ред но­вих пе­са­ма и не­ке пе­сме ко­је су об­ја­вље­не у мо­јим ра­ни­јим књи­га­ма, али ве­ћи­на тих ста­рих пе­са­ма пре­тр­пе­ла је зна­чај­не из­ме­не, у струк­ту­ри сти­ха и у по­је­ди­ним сти­хо­ви­ма, чи­та­вим стро­фа­ма.У не­ким пе­сма­ма до­пе­ва­ва­ње је до­ве­ло до, прак­тич­но, са­свим но­ве пе­сме. Књи­га „Рас­ку­ће­ни сти­хо­ви”, та­ко­ђе, по­ред но­вих, са­др­жи и не­ке ста­ре (до­пе­ва­не или пре­пе­ва­не пе­сме) у тзв. сло­бод­ном сти­ху, мо­жда је тач­ни­је ре­ћи: у пе­сми отво­ре­не струк­ту­ре. Јер стих је сло­бо­дан и у нај­кла­сич­ни­је гра­ђе­ној пе­сми – ако се зна­че­ња и зву­ча­ња срећ­но спле­ту.   

У увод­ној пе­сми но­ве књи­ге ка­же­те: „Из­но­ва опе­ва­ти све”. Шта да­нас пе­сни­ци но­во уно­се у по­е­зи­ју?

Као и увек, ако је­су пе­сни­ци по при­зва­њу, по да­ру Ду­ха Све­то­га, они до­но­се но­ву, исти­ни­ту, аутен­тич­ну сли­ку све­та, сво­ју но­ву му­зи­ку, свој не­по­но­вљи­ви го­вор, свој бес и сво­ју не­жност, сво­је сен­за­ци­је, сво­је ви­зи­је и сво­ја про­ро­чан­ска про­ник­ну­ћа. 

Ва­ша лек­ти­ра ни­су са­мо де­ла Шек­спи­ра и До­сто­јев­ског, ва­ша лек­ти­ра хо­да, ди­ше, пи­је во­ду. Ка­ко из­гле­да ва­ша жи­вот­на би­бли­о­те­ка?

Књи­шка лек­ти­ра је­сте ва­жна, ако се од­лу­чи­те да се ба­ви­те пи­са­њем у ви­ду за­на­та. Мо­ра­те, у се и на се, упр­ти­ти по­ве­ли­ку би­бли­о­те­ку, да не­где не ис­пад­не­те глу­пи у дру­штву.Осим то­га, у ве­ли­ким де­ли­ма, да­ро­ви­тог пи­сца увек не­што че­ка, са­мо за ње­га ту оста­вље­но. А што се мо­је жи­вот­не би­бли­о­те­ке ти­че, она је по­при­лич­на. Имао сам сре­ћу да се дру­жим и да жи­вим са мно­гим за­ни­мљи­вим, пра­вим љу­ди­ма, од уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра до мо­ма­ка „са оне стра­не за­ко­на”. Та лек­ти­ра ми је пру­жи­ла до­вољ­но гра­ђе за мо­ја књи­жев­на са­чи­ње­ња, те ми је рет­ко би­ла по­треб­на књи­шка „ци­тат­ност и ин­тер­тек­сту­ал­ност” ко­ја је по­е­тич­ка кон­стан­та ве­ћи­не са­вре­ме­них сти­хо­тво­ра­ца.

Ко­ли­ко ду­го ра­ди­те на сво­јим пе­сма­ма. Ка­ко зна­те ка­да је до­би­ла ко­нач­ни об­лик?

Рет­ко се, од­јед­ном, до­га­ђа­ју пе­сме ко­је су, ка­ко би ка­зао Бог­дан По­по­вић, це­ле ле­пе, углав­ном је ко­нач­на вер­зи­ја плод ду­гог ра­да на тек­сту, у ис­про­ба­ва­њу мно­штва ва­ри­ја­ци­ја. По­не­кад ини­ци­јал­на емо­ци­ја под­ра­зу­ме­ва не­до­дир­љи­вост пр­во­бит­ног ис­ка­за, али ја сам се, у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на, ла­тио по­сла да у сти­хо­ви­ма, ко­ји­ма сам не­кад био са­свим за­до­во­љан, по­пра­вим што год се по­пра­ви­ти мо­же, да ме не су­стиг­не оно Ра­ди­че­ви­ће­во вај­ка­ње: „У тра­ља­ма отац вас оста­вља”.