Култура

Пишем књигу о Југославији

Немачки историчар Холм Зундхаусен јуче одржао предавање на Коларцу

Холм Зундхаусен (Фото Б. Педовић)

Аутор књиге „Историја Србије од 19. до 21. века” коју је у преводу Томислава Бекића недавно објавила издавачка кућа „Clio”, немачки историчар Холм Зундхаусен, јуче је био гост Београда. Зундхаусен је у подне, у Малој Сали Коларчевог универзитета, одржао предавање на тему „Разумети историју `других`”. Будући да је његово дело овде изазвало приличне, и не увек позитивне реакције, угледни гост из Немачке покушао је да појасни тему-недоумицу: да ли „странци” могу да разумеју „нашу” историју.

У кратком разговору са новинарима, Холм Зундхаусен је одговорио и на критику нашег историчара Душана Батаковића који је, у поговору књизи, немачком колеги пребацио да је Титову Југославију приказао исувише позитивно. Гост је објаснио да је Југославија представљала комбинацију, тзв. политичког југословенства и етничких нација, што би се као идеја могло назвати генијалном, али да је чињеница да она није функционисала. „Трагедија је што је Тито са тим концептом дошао сувише касно; рецимо, у Првој Југославији би тај концепт можда имао неке шансе”, рекао је Зундхаусен.

На наше питање због чега је мало простора посветио Александру Карађорђевићу, творцу прве Југославије, Холм Зундхаусен је одговорио да му је намера била да напише историју Србије и да управо јесте био проблем како писати о Србији у оном периоду када је била део Југославије. Како идеалног решења нема, објаснио је немачки историчар, „то намеравам да учиним у својој следећој књизи о Југославији”.

Одговарајући нам како се одлучио да у поговору директно подели наше историчаре на, условно, про- и анти- западне, Зундхаусен је одговорио да он то уопште није учинио и да није он тај који је унео поделе међу њих: „Та табора су постојала и пре ове књиге, а ја и хоћу да заступам тезу да је елита била поцепана на, паушално да назовемо, прозападно и анти-западно крило. Та подела датира из последње четвртине 19. века, траје и током целог 20. века, нарочито током последњих 20 година. У Србији постоје историчари који пишу историју која је другачија од оне коју пишу њихове друге колеге које, такође, живе у Србији.”

На нашу молбу да нам каже који период у историји Србије сматра највише демократским, Холм Зундхаусен је рекао да се на то питање може одговорити само ако се у обзир узму услови у којима се то одвијало и, наравно, европски контекст. „У 19. веку је било мало европских држава које можемо сматрати демократским. У историји Србије, рецимо, ако узмемо период после 1903. године, и упоредимо га са 19. веком, наравно да налазимо више демократије него раније. У праву су и они историчари који и тај период посматрају критички, јер је према данашњим мерилима јасно да се не можемо договорити ни да је то време било сувише демократично…”

А. Цвијић
објављено: 05/04/2009

Последњи коментари

Kosovka Devojka | 06/04/2009 08:32

Nasa deca treba da veruju da je istorijska istina ono sto pisu istoricari.Sudeci po ovome ovdje,istorija je onakva kakvom je prikazu odredjeni naucnici,istoricari u odredjenom sistemu i u interesu trenutne vladajuce elite.Antizapadni,prozapadni,i sta sve necu nauciti po stare dane,pa zar istoriju ne pisu digadjaji i cinjenice,zar se istorija ukraja po zeljama i porudzbini.Sto se demokratije tice,pa Srbija je i u 13 veku bila slobodarska i demokratska zemlja dok mnoge zapadne zemlje jos nisu bile ni formirane kao drzave naroda.Pisati istoriju o jednoj drzavi,jednom narodu,a ne krenuti od pocetka je suludo,iskrivljeno u najmanju ruku krivotvorenje istine i prekrajanje istorije.Mislim da je pisanje nase istorije potebno prepustiti nasim istoricarima,mada i medju njima ima onih koji ne istrazuju cinjenice,vec uzimaju podatke od stranih ili drugih izvora.Istorija je mac sa dve ostrice,i nikad nece u potpunosti zadovoljiti istini.

Kosovka Devojka | 06/04/2009 08:39

O Karadjordjevicima najbolje svedoce oni koji su ziveli u tom vremenu,solunci,narod koji je podneo najvecu zrtvu da bi danas bio prozivan kao najgenocidniji i najgori.Moj deda licno je bio razocaran odlukom Aleksandra Karadjordjevica,da stvara SHS,odnosno Jugoslaviju,uvek je govorio da ce to nepopravljivu stetu doneti Srbskom narodu,sto se na zalost i obistinilo.Ima puno istine u tvrdnji da Srbi dobijaju u ratu a gube u miru.Citajuci istorijske knjige,dobijem utisak da se svet vrti oko jedne tacke,kao kuce koje je privezano na deset metara dugom lancu,i stalno skace hoda vrti se a uvek se vraca na polaznu tacku.Istorija je istinita i lazna,razapeta izmedju stvarnosti i zelja,postala predmet rasprava istrazivanja,i nesvesnog prekrajanja cinjenica po sopstvenim zeljama istoricara.

Dragan  | 07/04/2009 12:27

Zundhausen je vesto zaobisao Srbiju u Jugoslaviji, jer je to veoma skakljivo pitanje, ali sa druge strane Srbija izmedju svetskih ratova nije postojala ni kao teritorijalna jedinica (za razliku od statusa u SFRJ). Na primeru kralja Aleksandra II Karadjordjevica se vidi problem Srbije kao drzave i Srba kao naroda. Niko Kradjordjevicima ne stavlja na teret "ukidanje" Srbije! Kod nas vlada misljenje da je Srbija zbog kontinuiteta dinastije istovetna sa Jugoslavijom i obrnuto. Medjutim, Srbija kao teritorijana celina je ukinuta stvaranjem Kraljevine SHS odn. Jugoslavije i pocepana na oblasti, pa potom na banovine. Srbija se time (opet) preselila u doemn apstraktnih velicina (Srbija kao ideja; "kolevka" Srba; "gde su Srbi, tu je i Srbija"). Medjutim, drzave po zapadnoevropskom shvatanju (koje preovladjuje) su uglavnom teritorije i njihov kontinuitet ne zavisi direktno od dinastija (najbolji primer Ujedinjeno Kraljevstvo V. Britanija, gde je Skotska i dalje posebna drzava). Srbi su mislili da transformacijom Srbije u Jugoslaviju mogu dobiti sanjanu drzavu, ali su pri tom izgubili i svoju. Zato na danasnjoj Srbiji, republici, mozemo da zahvalimo mrskim komunistima.