Сусрет српског патријарха Иринеја, министра културе Небојше Брадића и стручњака из области заштите споменика, који је недавно одржан, могао би да значи нови заокрет у односима између цркве и државе, што се тиче очувања богомоља – да се, уместо сукоба, планирани радови и поправке на црквама решавају договором између владика и стручњака. До сада се у пракси догађало да представници вере бесправно подигну објекте на земљишту манастира, као што се догодило у Старом Расу, а да затим држава долази у непријатну ситуацију да евентуално руши илегалну градњу у оквиру једног културног споменика, који је од 1979. године на листи Унеска.

Према речима Вере Павловић-Лончарски, директорке Републичког завода за заштиту споменика, било је случајева да се мишљења око тога шта је заправо заштита културних добара између стручњака и представника цркве знатно мимоилазе.

– Представници цркве се постављају тако као да су они искључиви власници над грађевином, па због тога њихово мишљење мора да буде преовлађујуће. Њихова замерка се односи на то да не водимо довољно рачуна о потребама цркве, јер, наводно, сматрамо да је црква направљена тако да више не може да се развија – каже Вера Павловић-Лончарски.

Наша саговорница напомиње да су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе у цркви само гости, и да они не одлучују како ће монаси живети, али да свакако представљају ауторитет када је потребно рестаурирати зидове, слике, иконостас, и остале делове црквеног намештаја.

– Са патријархом смо разговарали о бољој сарадњи, јер ни цркви ни стручњацима није у интересу да време одређено за рестаурацију трошимо на расправу. Спремни смо да чујемо све примедбе, али смо дужни да поштујемо принципе струке када ревитализујемо црквене споменике – говори Павловићева.

Наша саговорница каже да најчешће несугласице избијају када монаси пожеле да изграде нови, или реконструишу постојећи конак. Њихова је жеља да конак буде што већи, а често сам простор не дозвољава веће измене или проширење, и немогуће је изаћи им у сусрет. Осим тога, постоје и захтеви да се осавремени круг манастира.

– Рецимо, дешава се да монаси траже увођење грејања, а свака црква је прича за себе, и негде је то могуће извести, а негде није. Затим, под цркве је често стар и веома вредан и не може бити замењен паркетом, јер би то нарушило целину цркве, као уметничког дела – наводи Вера Павловић.

Посебан проблем представљају иконе, за које постоје захтеви да се оне уклоне и уместо њих поставе нове. Павловићева каже да је то могуће само у случају цркава које немају посебну уметничку вредност.

– Постоје живописи који не смеју да се уклањају, морају да се обнове, јер су вредни. Можда они монасима изгледају старо и оронуло, али ми, као стручњаци, знамо да их је могуће рестаурирати – истиче Павловићева.

Оно што би било разорно за црквену грађевину као целину, јесте увођење нових материјала у просторије, као што је ПВЦ столарија. Један црквени објекат из средњег века не може да „поднесе” ову новотарију, и, напомиње наша саговорница, иако је то можда згодније, крајње је непримерено.

Вера Павловић-Лончарски каже да се у случају Сопоћана догодило да стручњаци нису могли да прихвате пројекат преуређења манастирског комплекса, који је урадио манастир.

– Служба заштите се супротставила манастирском пројекту, па смо тражили да целу ствар испита мисија Унеска и изрекне свој став, јер је овај споменик под њиховом заштитом – говори Вера Павловић.

У међувремену је ипак дошло до договора између владике, монаха и стручњака, највише захваљујући томе што су људи из струке провели време у манастиру, па су се кроз разговор са монасима и зближили, што би и убудуће требало да постане пракса. За ову годину, у Сопоћанима, планирана је обнова трпезарије.

Што се других планова за 2010. годину тиче, Вера Павловић-Лончарски најављује конзерваторске радове на јужној фасади манастира Студеница. На Сопоћанима ће се, поред трпезарије, поправљати и оградни зид, прозори, олтарске преграде и саркофаг. У Манасији су у току археолошка истраживања у порти, а радиће се рестаурација икона. Обнова икона је планирана и у Жичи, а рестаурирају се иконе из Барича и Пећке патријаршије.

На Косову ће ове године бити обављена заштита винских подрума у Великој Хочи, а наставак радова на другим црквама на Космету зависи и од новца из руске донације, а планирани су и радови на цркви у Штимљу. Крајем прошле године, каже Павловићева, завршена је обнова зидних слика у манастиру Будисавци, и у цркви у Липљану.

С. Стаменковић