Плес лабудова и балерина

У представи „Лабуд”, несумњиво дочеканој као сензација у свету игре, „улоге” су поверене и стварним лабудовима. Последњи пут играли су они, у јуну, на сцени париског Националног театра Шајо. А чим ова сезона летњих одмора прође, ето њих поново пред публиком: на фестивалу у Бијарицу, па у Опери у Ремсу, после ће мало „отпловити” и до Италије, а у богатом календару ове представе видимо и заказани наступ у Палати фестивала у Кану.

У том „Лабуду” нема оног славног „Језера” Чајковског. Али, зато има правих лабудова и воде на позорници. Не превише, таман довољно за „брчкање” на сцени, на којој је шест птица, белих и црних, и шест балерина из француске компаније „Гетер”. Учесници овог необичног плесаиграју на музику Ксвијера Росела,а идеја за овакав спектакл родила се у глави Лука Петона. Са Марилен Иглесиас-Брекер потписао је и кореографију ове представе.

За Лука Петона, уметника у добрим средњим годинама, кажу да је увек гравитирао ка неконвенционалном, тако да оне који га боље познају оваква представа није превише изненадила. Тим пре што је и орнитолог аматер опседнут птицама још од свог детињства, проведеног у Бретањи на обали океана. Повезујући тај свет са светом игре, воли да каже:„По мени су играчи рођаци птица”.

Свакако није случајно што је за јунака своје представе изабрао баш „рођака лабуда”, ту митску птицу која је такав статус стекла и у уметности игре, већ самом чињеницом да је њено име исписано у наслову најславнијег светског балета. С друге стране, такве ствари – играч и лабуд лицем у лице на сцени – код аутора, ипак, пробуде и разне сумње и страхове. Реализација оваквог пројекта подразумева и низ стваралачких авантура у том процесу и, на крају, остаје оно најтеже питање: како ће на представу која није као друге реаговати публика?

„Моја замисао је била да пустим играче и лабудове да нађу заједнички језик којим ће помоћи гледаоцима да уђу у овај свет. Који свет? Свет подсвесног! Мит о лабуду и у 21. веку веома је жив у Европи и северним деловима азијског континента и мислим да је у томе и кључ успеха балета ’Лабудово језеро’. Исто тако верујем да наш спектакл не уништава тај мит, чак га на свој начин и осветљава. Ово мени личи и на листање ’Метаморфоза’, или барем неких фрагмената из чувеног Овидијевог дела”, рекао је Лук Петон.

Што се тиче играча–лабудова, они нису пролазили ни кроз какве дресуре, слободно се крећу сценом, док балерине, у ствари, своју игру обликују према њиховом покрету. Једна од њих, Катиа Петровик, испричала је:„Прво што смо радили било је да их навикнемо на наша тела, да се не уплаше чим неко подигне ногу и тек такви они су спремни за наш заједнички плес”.

Истина је, међутим, да је и четворо стручњака за птице билоукључено у овај пројекат, као и првакиња Балета Париске опереМари Ањес Жило, тумач и Одете и Одилије, или и Белог и Црног лабуда у балету Чајковског. Свако је помогао својим саветима. Позната балерина није заиграла са Петоновом компанијом, али их је редовно посећивала на фарми и истицала како, док плеше са животињама, осећа истински дијалог, слично партнерству са великим уметницима са којима се часком разумете, знате шта ће ко и кад урадити. Заиста лепи комплименти птицама од једне уважене Краљице лабудица.

Црни лабудови у представи пореклом су из Аустралије и Новог Зеланда, мањи су од белих, и за разлику од њих они певају. Међусобно се не паре, а када се сретну у води обично бели нападају црне лабудове. У „Лабудовом језеру” прича о томе ко је добар а ко лош мало је другачија, тако да црни лабудови као да плаћају цену своје боје и свих оних симбола који уз њу иду.

Није једноставно играти са птицама, жале се рођаци играчи. Две су чак и умрле у току пројекта, природном смрћу. Или, рецимо, дешава се да када лабудови мужјаци напуне две године почињу да показују заштитнички однос према женкама и таквим „понашањем” могу да угрозе представу. Због тога их замењују млађим мужјацима са већом сценском дисциплином. Лабудови иначе нису једине птице у представама компаније „Гетер”. На њиховом репертоару је и комад са вранама и чворцима, такође у одређеној корелацији са играчима ове трупе. И када су на путу њих увек прати ова птичија менажерија, што је, кажу, јако важно јер повећава дух заједништва у компанији „Гетер”.