Плочник код Прокупља – Археолошко налазиште из каменог доба у селу Плочнику код Прокупља све више побуђује пажњу наше, али и светске научне јавности. Сви су изгледи да ће ускоро и туристи долазити јер је почела изградња насеља које ће бити верна копија оног од пре седам и по миленијума које је ту пронађено. Ових дана се наставља и археолошка кампања код железничке станице, где је био у давна времена индустријски центар. На основу геомагнетног снимања, археолози су на трагу остатака још једне куће.

– Време музеја са витринама све више пролази. Ми стварамо музеј у којем ће посетилац да осети дух времена из којег потичу предмети које гледа – каже Јулка Кузмановић-Цветковић, саветник у Народном музеју Топлице, археолог који се, скоро три деценије, бави истраживањем неолитског насеља у Плочнику.

Од коликог је значаја ово налазиште говори и чињеница да су описи предмета нађених у њему и сазнања која померају границе људске историје све више присутна у научним часописима широм света, а недавно је и угледни „Тајмс” на скоро целој страни објавио фотографију фигуре девојке нађене на овом налазишту. Гаспођица из Плочника, како су је научници назвали, плени савршенством израде, као да је реч о највештијем вајару нашег времена, а рађена је, кажу археолози, око 5.500 година пре наше ере! При томе, представљена је девојка која има одећу, фризуру и накит као да је модел савремених модних кућа. Она је витког струка, са наглашеним боковима и грудима, што се и данас цени, са много ситних плетеница у коси, такозваних дредова, са мини сукњом прелепих шара, огрлицом која се вероватно израђивала од бакра...

Налази бакарних предмета у Плочнику највеће су изненађење. Све је више научника који се слажу са мишљењем академика Борисава Јовановића, научника познатог у свету по археологији металургије, да је Плочник велики центар и колевка прераде бакра, не само на Балкану, него и у читавој Европи. Тиме се помера граница сазнања о почецима металургије, односно металног доба, за два до три миленијума. То потврђује око 40 до сада откривених предмета од овог метала који је човек прво почео да топи и користи за израду употребних и украсних предмета.

Истраживања на овом месту су, иначе, као што бива, почела случајно. Приликом изградње железничке пруге још 1927. године, у ископу су нађени предмети који су заинтересовали Миодрага Грбића, једног од тада водећих археолога. Он је о истраживањима после две године објавио књигу на немачком језику у којој је још тада назначио налазе бакарних предмета. На бакарне трагове наишла је и Блаженка Станлио, која је наставила истраживања у Плочнику тек 1962. године. Томе се у науци није придавао већи значај, јер је ово налазиште већ сматрано да потиче из млађег каменог доба, а да су бакарни остаци у њему касније остављени.

Случај је, опет, хтео да мештанин Радован Здравковић, приликом копања темеља за вуновлачару, открије 1964. године оставу бакарних предмета. Нове оставе нађене су и 1968, па 1978. и затим скоро при свакој новој кампањи ископавања. Тако је постало јасно да је реч о великом индустријском центру за прераду бакра, каквих до сада није било. О томе је прекретницу донео научни скуп одржан 1995. године. Од тада почиње интензивно истраживање локалитета Плочник. Јулка Кузмановић-Цветковић и мр Душан Шљивар из београдског Народног музеја посветили су се откривању далеких цивилизација, а тај посао настављају и ових дана.

Најпре су, на обали реке Топлице, где је вода направила велики усек, откривени остаци две јаме за пепео и темељи две куће. Следио је низ ископавања приликом којих је откривено још много предмета од бакра, а кад су 2007. и 2008. године нађене крупније алатке од бакра, као што је и секира, свет је почео врло озбиљно да се интересује за истраживање Плочника.

– Јасно нам је да је реч о веома великом насељу које се простирало на око 120 хектара. Оно је било насељено становништвом изузетно високе цивилизације. Имали су скоро све: житна поља, занатске радионице, индустрију бакра, уметничке радионице... Не знамо још само одакле су довозили руду бакра. И то је један од праваца даљег нашег истраживања – каже за „Политику” Јулка Кузмановић-Цветковић.

Д. Борисављевић