Nikada nisam prihvatao ograničenja i uvek sam pisao ono što je bilo u skladu sa mojim uverenjima, iako nam je, kao istočnonemačkim piscima, bilo sugerisano da ne spominjemo neke sjajne autore koji su emigrirali; da ne spominjemo Berlinski zid… Ipak, kada je reč bila o objavljivanju napisanog, situacija je bila teža, i mislim da ste i vi u bivšoj Jugoslaviji iskusili slične stvari. Izdavači bi govorili: „Pustite to, to neće proći…”, kaže za „Politiku” jedan od najznačajnijih nemačkih savremenih pesnika, gost beogradskog poetskog festivala „Svetski dan poezije 2010”, koji se večeras u 21 čas zatvara programom u dvorani Kulturnog centra Beograda.

Uve Kolbe (1957) rođen je u tadašnjem Istočnom Berlinu, a počev od proleća 1987. godine živeo je u zapadnonemačkom gradu Vorpsvedeu, da bi se 1993. godine vratio u Berlin, gde i danas živi. Kao gost predavač boravio je na univerzitetima u Ostinu (Teksas), Esenu, Bilefeldu, Erlangenu i na koledžu Oberlin u Ohaju. Član je Slobodne akademije umetnosti u Lajpcigu. Kolbeove stihove preveo je Stevan Tontić.

Ako poezija nije samo puko osećanje, već proživljeno iskustvo pretočeno u reči, koja iskustva opredeljuju pisanje Uvea Kolbea?

– Tačno je da poezija nije samo osećanje, a ranije sam govorio i da je poezija način mišljenja. U mom slučaju važna su iskustva postojanja i odrastanja u jednom zatvorenom društvu Istočne Nemačke, i oduvek sam mislio i da su iskustva političkog mišljenja opredelila moju poeziju. Sve dok je postojala Nemačka Demokratska Republika, i do pada Berlinskog zida, govorio sam da sam politički pisac. Danas, gledajući na to vreme, rekao bih da snaga te poezije nije samo u ideji političkog, već nešto mnogo šire od toga – smatra Kolbe.

Kada je reč o ograničavanju stvaralačke slobode u totalitarnom režimu, Uve Kolbe se seća da u početku nije mnogo mislio o tome da će neko nadgledati njegov rad i ograničavati ga.

– Neki pisci odustajali su od toga da uopšte spomenu neku spornu temu. Bila je to svojevrsna autocenzura. Međutim, smatrao sam da neću moći o nečemu da pišem samo ako mi oduzmu mašinu za kucanje.

Živeo sam u delu Istočnog Berlina koji je imao vrlo živu eksperimentalnu i avangardnu književnu scenu, i glavni pisci ove umetničke scene govorili su: „Mi nismo politički autori, mnogo više smo subverzivni, zbog toga što izbegavamo uobičajenu upotrebu jezika moći”. A ja sam imao stav stalnog suprotstavljanja, i zbog toga što sam ponekad čak koristio jezik na način istočnonemačkih novina. Ako bih sve pojednostavio, rekao bih da me je uvek interesovala samo istina, suština moje egzistencije, nešto što u svojoj suštini može da bude za 360 stepeni drugačije od onoga kako se predstavlja – objašnjava naš sagovornik, dodajući:

– Kada je pao Berlinski zid osetio sam ogromno olakšanje. To je značilo da mogu da odbacim parče betona koje sam uvek držao u ruci dok sam pisao. Baš onoga dana kada je Zid pao bio sam gostujući predavač u Teksasu, i ništa nije moglo da bude ironičnije od toga što sam čitav događaj posmatrao na teksaskoj televiziji. A rođen sam blizu same granice dva dela Berlina. Zvao sam majku, koja je bila tamo, i slušao sam je kako uzbuđeno govori u dijalektu. Tada sam pomislio: „Sada je trenutak da ispričamo sve priče, sada kada je sve prošlo.” Može to da bude kao deo kolekcije starih maraka, sve što je proživljeno podstiče na pisanje.

Jedna od tipičnih priča o životu književnika u Istočnoj Nemačkoj, pre i posle pada Berlinskog zida, opisana je u filmu „Život drugih” Florijana Henkela fon Donersmarka. Naš sagovornik ceni ovaj film, (koji prikazuje preobražaj jednog od glavnih islednika tajne policije u branioca za saradnju sa Zapadom osumnjičenog književnika), iako kaže da je u nemačkim književnim krugovima on predmet rasprava kao suviše artificijelan i ublažen u odnosu na surovu stvarnost.

– Meni se film svideo, zato što je to je jedinstvena i humana priča koja se dešava u sasvim posebnim uslovima – dodaje Kolbe.

I ona nekadašnja humana uloga poezije sada je u Evropi na marginama, a tržište uništava književnost, bar u Nemačkoj i u zemljama nemačkog govornog područja, kako kaže naš sagovornik. Međutim, ono što izdvaja kao zanimljivo jeste povratak izgovorenoj poetskoj reči i tome da se poezija danas mnogo više sluša, nego što se čita.

Marina Vulićević