Похлепа није у моди

Изложба „Search/Find/Like/Share – Могућности визуелног приповедања” представљена у просторијама Робне куће „Београд”, више у слици, мање у речи, баштини тему транзиције. У себи сажима суштину поруке коју је Денис Елберс (1979), један од кустоса поставке, упутио у свом предавању на конференцији „(Графички) Дизајнер: Аутор или универзални војник – Обука”. А рекао је: транзиција је глобални феномен, не дешава се само у Србији. Овај независникустос, уредник, писаципредавач специјализованје заобластсавременогграфичкогдизајнаињеговогдруштвеногзначаја. Од 2004. године своју каријеру посветио је предузетништву у култури. Као организатор јавних наступа Елберс креира платформе за нове генерације дизајнера које омогућавају њихов даљи уметнички развој. Бијенални Фестивал графичког дизајна у Бреди, у Холандији, основао је 2007. године.

Говорите о транзицији као о процесу који се дешава свуда, и на истоку и на западу. Кажете да она увек боли. Да захтева радикалне промене...

Ако укључите вести видећете да се у сваком, буквално сваком делу света одвија нека врста транзиције – климатске, политичке, економске... Све се то дешава истовремено. И показује да стари системи којима смо одувек веровали више не важе. Изложба у Робној кући „Београд” фокусирана је на ту тему. Наративи младих стваралаца баве се транзицијом, говоре о промени. Промена је увек тешка, било у животу било у уметности, чак и у друштву какво је холандско, које је увек сматрано прогресивним. Али, мора да се деси да бисмо кренули напред.

Можда нас паралише страх?

Сигурно. Управо тако. Ми смо сви, ма колико отворени били, у ствари конзервативни. И плаши нас будућност. Баш ће страх бити тема следећег бијенала у Бреди, које ће се одржати 2014. године. Током наших путовања по свету визуелног приповедања о транзицији схватили смо да је страх нешто што треба посебно истражити. Он може бити велики покретач, али је и велика препрека. Наш је задатак да откријемо како визуелна уметност може да га разоткрије, демистификује и инспирише људе да га превазиђу.

Иза наслова поставке „Похлепа није у моди, саосећање јесте”, коју сте такође поставили у галерији Артгет КЦБ-а у склопу ове конференције, крије се 30 плаката, углавном перспективних холандских дизајнера, инспирисаних поменутим цитатом приматолога Франса де Вала.

Де Вал се у Америци бавио истраживањем понашања мајмуна. И оно што је открио синтетизовао је у реченици коју смо ми искористили за наслов поставке. Не можете живети од похлепе. Морате сарађивати са другима да бисте опстали. Са тим смо желели да конфронтирамо публику. Преко педесет дизајнера на свој начин интерпретирало је поруку. Поставка се први пут одржавала у јавном простору, на једном градском тргу и људи су били веома укључени. Један рад остао ми је у памћењу. Био је састављен од новчића од пет и десет центи, који су поређани тако да спелују реч емпатија. Људи су могли да ваде новчиће, један по један. Чим би се неки извадио, испод новца би се појавила реч похлепа. Тамо смо директно мерили количину похлепе и емпатије.

Где је место дизајна у процесу мењања свести?

Дизајн је свуда. На почетку процеса, било каквог система. Увек нешто осмишљавате, креирате, размењујете са другима своје мисли – дизајнирате у ширем смислу. Зато је наша улога озбиљна. Не само да радимо за велике компаније, него да се запитамо да ли су те компаније свесне света у којем егзистирају, да ли желе да му допринесу и како ми у томе можемо да помогнемо. Да размрсимо сложене структуре нашег доба. Дизајнери и фотографи пружају јасно виђење света. Кратко. Без дугог текста, за који људи у данашње време немају времена. Њихово визуелно приповедање чини да публика постаје свеснија своје околине и понашања од личног до друштвеног нивоа.

Да ли је тај напредак могућ? Можда смо дошли до тренутка када је време великих уметничких дела и непревазиђених појединаца прошло, да заправо само рециклирамо већ створено?

Иако живимо и времену у којем сви можемо визуелно да комуницирамо мобилним телефонима, не мислим да више неће бити великих уметничких момената. Увек има великих открића, али се дешавају сваки дан па нису примећена. Истовремено мислим да је време да схватимо да је кључ у сарадњи а не у самосталном успеху. Онда је велики напредак на свим пољима могућ. Нисмо потпуно планетарно исцрпљени. Још има шта да се каже и уради.

Милица Димитријевић