Волим да дођем у Београд, да осетим позоришну енергију коју Битеф негује, заговара. Волим да дођем и због континуитета. Могу да вам обећам нови експеримент, необично искуство. Врло често се дешава да публика која мисли да познаје моје дело оде са представе разочарана јер сматра да ново остварење није оно што су претходног пута видели. Зато, на пример, не волим да изводим своја дела у Франкфурту из којег долазим, зато што људи знају да кажу: прошли пут је било са клавирима. Зашто сада радите са певачима? Или, на пример зашто нема видеа, вођени претходном представом коју су гледали.... каже немачки редитељ Хајнер Гебелс који је на 45. Битеф стигао са представом „Дошао сам кући али нисам ушао” која је изведена синоћ на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта, а у продукцији театра „Види” из Лозане.

Композитор и редитељ Хајнер Гебелс је стари битефовац. Овдашњу публику одушевио је на 39. Битефу 2005. године представом „Ераритјаритјака”. Немачки уметник, уједно је те године добио и престижну награду „Политике” за најбољу режију. Овога пута београдској публици представио је своје најновије дело „Дошао сам кући али нисам ушао” уз чувени Хилијард ансамбл приказујући упризорени концепт у три слике, на текстове Елиотове познате песме „Љубавна песма Алфреда Прафрока”, Мориса Бланшоа „Лудило дана”, Кафкин „Излет у планину”, као и кратки текст Самјуела Бекета „Worstword Ho”. У три слике говори се ни о чему, што никуда не води, али је у исто време задивљујуће у својој неухватљивости и лепоти.

– Мислим да публика треба да прихвати, спозна да позориште није понављање онога што знамо, већ уметничка форма која може да буде једнако истраживачка као било која друга визуелна уметност. Зато се не слажем са многим употребама позоришта, навикама, правилима. Многа позоришта врло често показују исте комаде: понављају, понављају, понављају. Са истим ансамблом, глумцима. А публика, гледалац? Чак седе у позоришту поред исте особе, у истом реду из вечери у вече јер имају претплату. Чему то води? Који је изазов у понављању? У немачком позоришту се много тога базира на познатом, на препознавању ствари. А позориште треба да буде форма која има у себи изненађење, тајновитост и није у потпуности позната. Театар не постоји због тога да даје изјаве, тврдње о стварности, него да омогући искуства која до сада нисте имали, каже Гебелс.

И док смо задихани и у журби стигли у Југословенско драмско позориште јер нам увек недостаје понеки минут више, умор и нервоза као да су истог тренутка ишчезли када смо, љубазношћу организатора успели да завиримо на Гебелсову пробу на сцени „Љуба Тадић”. Смирен, спокојан, без повишеног гласа немачки редитељ изузетне каријере пратио је смену сцена на сцени. Управо таква је и нова Гебелсова представа: одликује је јединство, мир, естетско савршенство..... Супротно стварности коју живимо. Проба је завршена тачно у минут када је Гебелс и најавио. Одлази накратко да се освежи и љубазно се обраћа новинарима. Нама остаје да жалимо што оваквих саговорника немамо више.

– Како успевам да се не понављам? Дајем себи времена. Мој претходи комад је био 2008. Следећи ће бити 2012. У том интервалу имам четири године истраживања, оклевања, проналажења нових питања, објашњава Гебелс и у исто време одговара како успева да непогрешиво прави представе посебне сценске лепоте:

– Једноставно покушавам да направим нешто лепо. Лепоту! Не желим да образујем публику, не желим да их шокирам. Желим да их позовем, поделим са њима једно естетско искуство, своју емоцију, енергију.

Хајнер Гебелс живи у Франкфурту на Мајни.Од раних деведесетих компонује и режира своја музичко-сценска остварења. Објавио је више ЦД-ова, пише и предаје. Добитник је великог броја интернационалних уметничких признања.

– Не волим да моје представе публика доживљава као крик стварности. Као ствараоци ми не требамо да покушавамо да дефинишемо однос стварности и уметности, већ да својим представама откривамо, указујемо, поручује Гебелс.

И прошли пут када је боравио у Београду Хајнер Гебелс је био идентично обучен: црна кошуља и црне панталоне. Будући да, како је више пута поновио, не воли да се понавља, чули смо и духовит коментар присутних: овога пута очекивали смо га у белом.

– Не, не! Лично се никада не мењам. Управо зато имам потребу да када радим у позоришту доносим ново искуство, рекао је Гебелс.