Много нас је обрадовао позив да учествујемо у званичном програму 45. Битефа, посебно ове године када селекција нуди својеврсни пресек сезоне у бившем региону, и то још са уметницима млађе и средње генерације којима се на тај начин отвара простор за заједничку изградњу критичне платформе наспрам света политике и уметности у којем живимо, каже Ивана Сајко, хрватска уметница чију представу „Rose is a rose is a rose is a rose” ће домаћа публика имати прилику да види у петак, 16. септембра, као пету премијеру овогодишњег 45. Битефа.

Ивана Сајко је дипломирала драматургију на Академији драмске уметности у Загребу. Добитница је неколико награда за драмску књижевност укључујући три награде за драмско дело „Марин Држић” за драме „Наранча у облацима”, „Ребро као зелени зидови” и „Миса за предизборну шутњу”. Београдска публика већ је имала прилику да види драмски рукопис Иване Сајко. Редитељ Бојан Ђорђев, наиме, пре три године у оквиру позоришног пројекта „Ризик” Центра за културну деконтаминацију поставио је њене драме „Европа”, „Рио бар” и „Жена бомба”.

Овогодишњи поднаслов Битефа „... на усијаном лименом крову” Ивана Сајко, како рече, доживљава као могућу метафору ситуације у којој се налазимо, односно програм „Регион у фокусу” као битну уметничку одлуку.

– Верујем да задатак уметничких сцена и треба да буде рашчишћавање фрустрација и траума које су субјективне и које не могу бити решене дипломатским путевима, посебно имајући на уму историју неуспеха наших дипломатских односа и политичких амбиција оних који их заступају. С друге стране, позориште није само место успостављања разлика, већ и место међусобног препознавања. Оно нам даје нужно потребну политичку алтернативу – каже наша саговорница.

А на питање колико нам недостају овакви регионални сусрети, односно како млади уметници реагују на позиве да размењују енергију са колегама из бившег југословенског простора, Ивана Сајко каже:

– Не могу да говорим у име других, али чини ми се да и на пољу позоришта и на пољу књижевности постоји мноштво иницијатива, фестивала и сарадњи где се ствара културна мрежа бившег југословенског подручја. Та мрежа не носи политичку премису, већ тежњу да се унутар једног географског круга који дели извесне културолошке, историјске и језичне сличности створи шире тржиште. Наравно, чињеница да уметници комуницирају не значи да су уклоњене комуникацијске препреке на социјалном и политичком пољу где се будућност ове регије сагледава кроз готово немогуће изравнавање историјских рачуна, у пребацивању кривице и тражењу моралне задовољштине, али без икакве визије где би нас то конкретно могло довести.

Наслов представе „Rose is a rose is a rose is a rose” је реченица песме „Sacred Emily” америчке песникиње и књижевнице Гертруде Стајн. Првобитно замишљена као музичка партитура, ова драма је добила и своју концертну верзију. На сцени нема глумаца, већ ауторка Ивана Сајко сама изводи текст заузимајући истовремено позицију писца у тренутку писања, позицију глумице која изводи текст и позицију лика у властитом тексту. Представа је рађена у копродукцији Загребачког казалишта младих и Истарског народног казалишта из Пуле.

– Реч је о представи која се налази на граници између позоришне и концертне изведбе. Наступам са четворо музичара, тако да нико од нас није глумац нити заузима неку фиктивну улогу на сцени. Са музичким средствима која нам пружа ова форма покушавамо да што пластичније пренесемо нашу причу публици, делећи са њом конкретно време и простор – објашњава уметница, и у исто време одговара зашто се одлучила за овакав начин сценског изражавања:

– На неки начин је у све моје текстове уписана и моја властита позиција, позиција ауторке у процесу стварања, која пропитује одлуке које доносим у тексту. Са те стране ми је било природно да почнем лично да изводим своје текстове и да пренесем процес писања на процес саме позоришне интерпретације. Искуство сцене ми даје и конкретне инпуте за даље промишљање драмског текста и за мој лични развој као писца.

Б. Г. Требјешанин