Шек­спир ни­је био Шек­спир.

У ово нас у но­вом фил­му „Ано­ни­мус” убе­ђу­је ре­ди­тељ „Год­зи­ле”, „Уни­вер­зал­ног вој­ни­ка” и „Да­на не­за­ви­сно­сти” Ро­ланд Еме­рих. Пре­ма овој вер­зи­ји, про­вин­ци­ја­лац скром­ног обра­зо­ва­ња из Страт­фор­да на Еј­во­ну ни­је на­пи­сао ни­јед­но сло­во, а ње­гов опус, оно што по­зна­је­мо као Шек­спи­ра, ство­рио је пле­мић из Окс­фор­да.

„Ано­ни­мус” је по­след­ња у ни­зу ре­ви­зи­ја исто­ри­је у поп кул­ту­ри и умет­но­сти. Књи­ге и фил­мо­ви при­вла­че чи­та­о­це и гле­да­о­це бом­ба­стич­ним на­ја­ва­ма да ће про­чи­та­ти и ви­де­ти пра­ву исти­ну ко­ја је ду­го са­кри­ва­на од њих: Исус је био оже­њен, Ван Гог уби­јен, а Стив Џобс про­се­чан.

Ре­ви­зи­о­ни­ста у по­пу­лар­ној кул­ту­ри се, без до­вољ­но уте­ме­ље­но­сти у чи­ње­ни­ца­ма, ба­ви нај­по­зна­ти­јим лич­но­сти­ма ко­је ће си­гур­но скре­ну­ти па­жњу на ње­га, ње­гов филм учи­ни­ти блок­ба­сте­ром, а књи­гу бес­те­се­ле­ром.

Ка­ко об­ја­шња­ва струч­њак за Шек­спи­ра и про­фе­сор­ка Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Но­вом Са­ду Вла­ди­сла­ва Гор­дић-Пет­ко­вић, по­тра­га за иден­ти­те­том ен­гле­ског пи­сца и аутор­ством ње­го­вих дра­ма по­чи­ње не­ве­ри­цом да је је­дан чо­век мо­гао да са­чи­ни та­ко сја­јан драм­ски опус.

–Сум­ње да је име Шек­спир са­мо па­ра­ван уче­ном ауто­ру пле­ме­ни­тог ро­да ко­ји је же­лео или мо­рао да оста­не не­по­знат ра­ђа­ју се из ло­гич­не прет­по­став­ке да пле­бе­јац без уни­вер­зи­тет­ског обра­зо­ва­ња ко­ји је знао „ма­ло ла­тин­ског а још ма­ње грч­ког” те­шко мо­же по­се­до­ва­ти и по­ет­ски дар и зна­ња у ра­спо­ну од ку­ли­нар­ства до за­ко­но­дав­ства, од ве­шти­не ра­то­ва­ња до пле­мић­ких спор­то­ва – об­ја­шња­ва Вла­ди­сла­ва Гор­дић-Пет­ко­вић.

На­ша са­го­вор­ни­ца до­да­је, ме­ђу­тим, „да ни по­у­здан до­каз да је Шек­спир био ка­то­лик, хо­мо­сек­су­а­лац, псе­у­до­ним Френ­си­са Беј­ко­на, на­зив груп­ног аутор­ског про­јек­та или мо­жда чак ма­ски­ра­на Ели­за­бе­та Пр­ва уоп­ште не би био ре­ле­ван­тан за књи­жев­но ту­ма­че­ње”. Реч је са­мо о при­вла­че­њу пу­бли­ци­те­та.

– Шек­спир је бри­тан­ски бренд: раз­гра­на­та ин­ду­стри­ја књи­жев­не на­у­ке, али исто та­ко и моћ­на и раз­гра­на­та ин­ду­стри­ја па­ра­би­о­граф­ског ки­ча и сум­њи­вих су­ве­ни­ра.

Про­фе­сор­ка под­се­ћа да је књи­га Сти­ве­на Гри­бла­та  о Шек­спи­ру до­шла до че­тр­де­сет пр­вог ме­ста на бест­се­лер ли­сти „Ама­зо­на”, али да су Шек­спи­ро­ве дра­ме мно­го сла­би­је ко­ти­ра­не.

– Ни­је ли то знак да је књи­жев­но де­ло по­ра­же­но од стра­не ин­ду­стри­је иде­ја?Прет­по­став­ке о ње­го­вом иден­ти­те­ту за­пра­во по­ди­ла­зе пу­бли­ци ко­ја је гле­да­ју­ћи „До­си­је икс”сте­кла ути­сак да не­ма тај­не ко­ју апа­рат вла­сти не мо­же са­кри­ти. Али да би би­ло ре­ше­ња, нај­пре нам је по­треб­на тај­на!

Да би се про­био у све­ту хи­пер­про­дук­ци­је, у ко­ме се чи­ни да је све о сва­ко­ме већ ре­че­но, би­о­граф да­нас мо­ра да на­пи­ше не­што што ће шо­ки­ра­ти јав­ност и опо­врг­ну­ти сва ра­ни­ја са­зна­ња. Пу­бли­ка тре­ба да стек­не ути­сак да је из­и­гра­на, да ни­шта не зна о ве­ли­ка­ни­ма, да не­ма пој­ма. У по­след­ње вре­ме ја­ко је по­пу­лар­но спу­шта­ти зве­зде ме­ђу обич­не смрт­ни­ке, због че­га че­сто ано­ним­ни ауто­ри твр­де да Ор­сон Велс ни­је за­слу­жан за ква­ли­тет „Гра­ђа­ни­на Кеј­на”, као што Џон Ле­нон и Пол Ма­карт­ни ни­су за­слу­жни за сла­ву „Битлса”.

Нај­бо­љу ка­ри­је­ру од ре­ви­зи­о­ни­стич­ког ма­те­ри­ја­ла са­шио је Ден Бра­ун ко­га је „Да Вин­чи­јев код” учи­нио бест­се­лер пи­сцем. Исто­ри­чар Пре­драг Мар­ко­вић ка­же да су при­че по­пут ове има­ги­на­ци­ја умет­ни­ка, али да ни­су све вер­зи­је ло­ше.

– Ден Бра­ун је по­ве­ћао уло­гу же­на у хри­шћан­ству. Но­ва је­ван­ђе­ља ствар­но мо­гу да до­пу­не зва­нич­ну исто­ри­ју. На­рав­но, хо­ли­вуд­ске вер­зи­је до­га­ђа­ја су упро­шће­не – сма­тра Мар­ко­вић.

А да Исус у поп кул­ту­ри мо­же да бу­де и су­пер­стар, а да то ни­шта не ме­ња у исто­риј­ским по­гле­ди­ма на ње­га, ве­ру­је исто­ри­чар­ка Ра­ди­на Ву­че­тић, до­цент на Ка­те­дри за оп­шту са­вре­ме­ну исто­ри­јуФи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Она не за­ме­ра ре­ви­зи­ју у умет­но­сти и по­пу­лар­ној кул­ту­ри, али ис­ти­че да је ве­о­ма опа­сно по­и­гра­ва­ње исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма у на­у­ци, ме­ђу по­ли­ти­ча­ри­ма и у озбиљ­ним ме­ди­ји­ма.

– У на­шој исто­ри­ји то је по­ку­шај да се кви­слин­зи за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та пред­ста­ве као жр­тве, а уче­сни­ци у ан­ти­фа­ши­стич­ком по­кре­ту као џе­ла­ти. У свет­ским окви­ри­ма  нај­о­па­сни­је је не­ги­ра­ње хо­ло­ка­у­ста – об­ја­шња­ва Ра­ди­на Ву­че­тић.

Она пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу озбиљ­них исто­риј­ских ро­ма­на Ан­дри­ћа, Цр­њан­ског и Тол­сто­ја, „ко­ји су про­во­ди­ли до­ста вре­ме­на у исто­риј­ским ар­хи­ви­ма”, и ола­ких тврд­њи у хи­то­ви­ма за пла­жу.

–Тврд­ње да Шек­спир ни­је на­пи­сао сво­ја де­ла ни­су но­ве, би­ло их је од 19. ве­ка, али ни­ка­да ме­ђу озбиљ­ним на­уч­ни­ци­ма.

Упра­во су они ре­дом уста­ли про­тив „Ано­ни­му­са”. Џејмс Ша­пи­ро, про­фе­сор ен­гле­ске књи­жев­но­сти на уни­вер­зи­те­ту Ко­лум­би­ја, то­ли­ко је био ис­про­во­ци­ран да је на­пи­сао аутор­ски текст у „Њу­јорк тај­мсу” твр­де­ћи да Еме­рих не­ма ни­је­дан до­каз да је гроф на­пи­сао би­ло ко­је Шек­спи­ро­во де­ло. Ша­пи­ро под­се­ћа да је овај пле­мић, ко­ји је­сте исто­риј­ска лич­ност, пре­ми­нуо пре не­го што је Шек­спир на­пи­сао ма­кар де­сет ко­ма­да. Ен­гле­ска фон­да­ци­ја ко­ја чу­ва се­ћа­ње на слав­ног ауто­ра твр­ди да су сва ова пре­кра­ја­ња „мно­го бу­ке ни око че­га”.

Али, за­кљу­чу­ју по­зна­ва­о­ци, сам Шек­спир ве­ро­ват­но не би мно­го за­ме­рио сво­јим „би­о­гра­фи­ма” на из­ми­шљо­ти­на­ма. Ни­ко од ње­га ни­је бо­ље знао да је за до­бру дра­ма­ти­за­ци­ју по­треб­но по­со­ли­ти ре­ал­ност или је пот­пу­но из­ми­сли­ти.