Култура

67. Венецијански фестивал

Претенциозна америчка увертира

О филмовима „Црни лабуд” Дарена Аранофског, „Мачете” Роберта Родригеза, „Мирал” Џулијена Шнабела и „Негде” Софије Кополе

Из филма „Мирал” Џулијена Шнабела

Венеција, Лидо– Прва три дана у главном програму 57. Венецијанског фестивала протекла су у знаку, углавном претенциозних, америчких филмова. Претенциозност је одлика и „Црног лабуда” Дарена Аранофског, психолошке драме смештене у амбијент елитне уметности балета и скупих балетских продукција, бомбастичног филма у којем аутор беспотребно потцртава сваку метафору које се дотакао.

Аранофски прича судбину амбициозне балерине из другог реда Метрополитен балета – интровертне Нине (Натали Портман), која је одабрана да плеше и Белог и Црног лабуда у новој продукцији „Лабудовог језера”. Кореограф (Винсент Касел) од ње тражи да улогу негативке плеше са више еротицизма, што Нини као лепо васпитаној перфекционисткињи, прави велики проблем. Док припрема улогу, а све у добро познатом стилу Аранофског, Нина пада у лавиринт халуцинација, и насилних и еротских, рушећи сопствене инхибиције, подвајајући сопствену личност, жртвујући једну њену страну (Белог лабуда) како би створила савршеног Црног лабуда. Све је при томе пренатрпано симболиком и експлицитним смерницама гледалишту, тако да врлине овог филма – изврсна глума Портманове и физички аспекти балета, остају негде у другом плану.

Претенциозан, али на сасвим другачији начин, јесте и филм „Мачете”, најновијеостварењенекадашњег мексичко-америчког вундеркинда Роберта Родригеза, акциони трилер рађен у маниру америчких Б филмова 70-их и, наравно, у маниру самог аутора који се својевремено прославио делима „Маријачи”, „Десперадо”, „Било једном у Мексику”. Тексашанин који је својим филмовима знатно набоље променио позицију Мексиканаца у холивудским филмовима, сада је својим земљацима подарио првог великог акционог хероја – Мачету (чувени епизодиста– негативац Дени Трехо), бившег полицајца који се, пошто му је наркокартел убио породицу, одметнуо у САД где мачетом брани своје земљаке, илегалне усељенике. Друштво му чини заносна детективка у лику и телу Џесике Албе.

Родригез је и пре био склон претеривању,не додуше као његов пријатељ Квентин Тарантино, али је сада надмашио сам себе. Филм је пун распорених стомака, одсечених глава, еротике и садизма, али и бивших и садашњих звезда. Уз Треха и Албу, у улози шефа наркомафије видимо и Стивена Сигала, као десничарског сенатора Роберта де Нира, а ту је и Дон Џонсон. У најкраћем, „Мачете” је акциони палп (петпарачки) филм пун тривијалности, насиља и крви, са примесама политичког филма, у којем се вредни и радни мексички илегални усељеници боре са спрегом политичара, мафијаша и десничара са обе стране границе.

Рату и борби за правду и правичност, али далеко од Америке, посвећен је и најновији филм њујоршког сликара и редитеља Џулијена Шнабела, чији су филмови „Баскијат” и „Пре него што падне ноћ” побеђивали већ у Венецији („Ронилачко одело и лептир” награђен је у Кану и био номинован за Оскара). Шнабел је заправо приредио изненађење у виду филма „Мирал” (име једног црвеног цвета, уједно и име главне јунакиње) насталог према истоименој књизи палестинске списатељице а италијанске новинарке Руле Џебреал (написала је и сценарио), радње смештене у Јерусалим током дугих и трагичних израелско-палестинских сукоба. Шнабел, као амерички Јеврејин, прича сентименталну,а уједно и трагичну и потресну причу из палестинске визуре, о неколико генерација палестинских жена и његове су намере и поштене и племените. Међутим, Шнабел ипак недовољно познаје деликатну материју које се дохватио, повремено је и патетичан, неубедљив, па и занесен сопственим, површним спознајама тешког политичког терена, те је отуда тај утисак да је овде реч о ономе „како мали Перица замишља вишедеценијску блискоисточну кризу”. Ипак, Шнабелов „Мирал” је хуман филм, са снажном поруком вере у мир, уједно и изненађујуће оштар према Израелу и његовим окупаторским аспирацијама.

Америчкој претенциозној увертири Венецијанског фестивала, придружио се јуче и филм „Негде” Софије Кополе (ћерке Френсиса Форда и бивше драгане Квентина Тарантина,те отуда гласине да би јој он могао дати и какву награду). И каошто је,у сада већ култном дебитантском филму „Изгубљени у преводу”,Софија за јунака имала глумца који усамљен седи у неком хотелу, тако и сада у филму „Негде” видимо глумачку звезду Џонија Марка (Стивен Дорф) како се досађује у хотелу у којем испразно живи у паузама својих обавеза, све до тренутка док му се непланирано не придружи 11-годишња ћерка Клио (Ели Фенинг). Ето, и то вам је цео филм. Прилично статичан, на тренутке чак и досадан, са повременим искричавим тренуцима и то углавном онда када се у кадру појави Крис Понтијус у улози старог глумчевог другара или када малена Клио спретно свом незрелом оцу спрема доручак... Како је један од финансијера овог филма италијанска „Медуза” у власништву „Медиасет групе” Силвија Берлусконија, на раној јутарњој новинарској пројекцији сала се орила од звиждука.

Дубравка Лакић
објављено: 05/09/2010