Московски метро, национално светско чудо, инспирација градских легенди, и у великој мери неистражена територија која садржи тајна подземна здања и бункере противракетне одбране, инспирисао је једног од најчитанијих писаца у свету, младог Руса Дмитрија Глуховског (1979) да напише роман у два дела „Метро 2033” и „Метро 3034”.

Обе књиге говоре о постнуклеарној ери и малобројним преживелим људима који обитавају под земљом, управо у тунелима московског метроа, ратујући једни против других, као и против бића која су мутирала услед радијације. Глуховски је јуче посетио Графички атеље „Дерету”, свог београдског издавача, и показао да је не само зрео писац већ и сјајан саговорник.

Наиме, четири године живео је и школовао се у Израелу, био ратни извештач из ове земље, као и из Абхазије, радио на Радио Русији, ТВ Дојче веле и на Еуроњузу, као специјални извештач из Кремља. Говори пет језика.

Оно што је оригинално у вези са књижевним пројектом „Метроа” јесте интерактивни приступ Глуховског писању ових књига. Како је објаснио, први роман није могао одмах да објави и због тога га је поставио на Интернет, и то бесплатно. Како су се поглавља књиге низала онлај, читаоци су почели да сугеришу одређена литерарна решења, мењајући фабулу. Замерили су аутору што је „убио” главног јунака Артема, хероја који се пробија кроз читав метро како би спасао своју станицу, тако да га је ипак „оставио у животу”.

– Књига као Интернет и мултимедијални пројекат „Метро” постали су инспиративни и за друге писце, тако да је само у Русији, Белорусији и Украјини објављено четрнаест књига, наставака приче о постнуклеарном свету. „Метро” се шири и на друге земље, па ће Италијан Тулио Еволеде објавити роман о Венецији и Риму после Трећег светског рата. У својим срединама исто ће учинити и неки кубански, индијски, британски и немачки писци, критикујући пре свега нашу савременост, рекао је Глуховски.

Покушавајући да жанровски одреди роман „Метро 2033” Глуховски се опредељује за одредницу еклектичког, због тога што прича садржи елементе антиутопије, урбаних митова и фантастике, социјалну критику.

– Почео сам да пишем књигу када сам имао седамнаест година, а завршио је са двадесет четири. У основи, у њу сам уткао све што ми се дешавало, сва осећања и мисли, и приметна је еволуција језика и симболике, од првих до последњих поглавља. Наставак „Метро 2034” написао сам после пет година. То је био ризичан подухват, јер публика је већ имала очекивања после првог дела. Реч је о причи у стилу француско-америчког ноара – објашњава Глуховски у разговору за наш лист.

Као оличење наде у свеопштем уништењу, у причи „Метроа 2034” истиче шеснаестогодишњу девојку Сашу, која је читав живот провела у станици, затворена, због оца, политичког егзиланта.

– Моја је идеја симболично значење московског метроа, и то не као пакла, већ као чистилишта. Човек уништава свет који није створио и који му не припада. Они који су преживели Трећи светски рат и нуклеарну катастрофу прогнани су у подземну железницу, као у чистилиште. Затим су суочени са тестом у којем треба да покажу да су и духовно напредовали. У таквом окружењу Саша је оличење друге шансе и наде у будућност. Међутим, главно је питање може ли она својом наивношћу променити Хантера, човека који има монструма и убицу у себи – каже Глуховски.

– Ако је прва књига била блиска научној фантастици, друга има религиозну перспективу исте приче. Прва говори о мутантима који прете људској раси, друга та иста бића описује као анђеле које је Бог послао како би искушао човека. Ако човек пронађе начин да са њима склопи мир, онда заслужује спасење, додаје затим наш саговорник.

Не изражавајући поверење у људску природу, Дмитриј Глуховски сматра да су људи способни за делимичне промене само после великих траума:

– Био је потребан Први светски рат како би била основана Лига народа, али праве лекције из овога рата нису биле научене. Немачка је била понижена до нивоа националне трауме, која је затим створила нове монструме рата. Једна од најкултивисанијих нација направила је најужасније злочине. Људи нису научили лекцију ни из Другог светског рата. Гомила се нуклеарно наоружање које би сигурно могло да уништи читав свет. Само је страх од таквог уништења обезбедио период дуге и релативне стабилности. Американци се боре против нација које немају нуклеарно наоружање, у Ираку је страдало толико цивила. Исто гледамо сада и у Либији, иако је Гадафи покварењак. Не мислим да је човек способан да учи на сопственим грешкама.

Глуховски наставља да пише у свом субверзивном стилу, а предмет његове осуде тренутно је родна Русија.

– Путин тврди да се бори против олигарха за праведнију социјалну државу, а уместо тога окружио се својим школским друговима, џудо партнерима и послушницима – истиче Глуховски.

Пре пола године Глуховски је објавио књигу „Приче о домовини” у којој, како каже, критикује и руску корупцију, цензуру на телевизији, намештене изборе, монопол моћи, марионетске политичке партије у марионетском парламенту.

Марина Вулићевић