Роза Барба је рођена 1972. године у Италији, а данас живи и ради у Берлину. Након студија на академијама за филм и медије у Келну и Амстердаму, самостално излаже широм света укључујући Балтик Арт центару Висбију, Стеделијкмузеј у Амстердаму,Кунстхалеу Диселдорфу, Fridericianiumу Каселу... као и на групним изложбама у Базелу, Тријеналу у Торину, Палацо Грасиу Венецији.

На овогодишњем Октобарском салону, Роза Барба је добила награду Културног центра Београда, која подразумева организовање самосталне изложбе у једној од галерија Културног центра 2012. године. Филмови Розе Барбе граде утопије, могуће светове, који се развијају из жудње да се нешто учини, жудње коју производе празнине и премештања у нашој свакодневној стварности. Користећи филмске формате, целулоид и пројекторе, региструјући временске неусклађености и прекиде у прошлости и садашњости,уњеним филмовима сажимају се слике једне нехомогене стварности, у којој утопија вечито већ постоји.

Како су настали радови „Дугачак пут”и „Дај ми да видим” који су приказани на овогодишњем Октобарском салону?

„Дугачак пут” проучава огромно привремено тркалиште, које је било у употреби само неколико недеља, након чега је заувек напуштено. Филм је снимљен на 35мм траци из птичје перспективе. Камера полако кружи око тркалишта, водећи наш поглед и претварајући стазу у монументалну инсталацију. У раду „Дај ми да видим” време и место претварају се у осећај специфичан за тај прецизан тренутак, а не у дату структуру помоћу које перцепција прима неки разумљив облик. Док гледамо снимак из птичје перспективе, дубок, мушки глас приповеда причу о застрашујућој несигурности, о објекту који се тешко може описати речима. Наратор подстиче протагонисту у филму, кога иначе не видимо (не знамо колико има година, с једне стране можемо да закључимо да је довољно мали с обзиром да неко мора да га подигне да би погледао у ормар, а с друге стране он пуши) да преиспита предмете који га окружују. Желела сам да видим хоће ли то довести до лепоте распадања, до потресних утисака драматизованих и изоштрених образаца искуства.

Зашто сте се одлучили да радите на филму од 16мм и 35мм траци и какве су предности и недостаци у раду овом техником?

Врло рано почела сам да се бавим фотографијом. Својеручно сам развијала материјал у кади, а касније сам имала и малу мрачну комору. Стога је било сасвим природно да пређем на „супер 8” камеру када сам почела да трагам за одсутним покретом на својим сликама. На Академији за медијске уметности у Келну почела сам да радим са 16мм филмом, с којим сам осећала природну блискост. Док сам била на усавршавању у Будимпешти, набавила сам истоветну камеру марке „ари” као ону коју сам користила на Академији, од једног мађарског филмаџије који је био члан филмског студија Беле Балаша. Од тада своје филмове снимам том камером. Експериментисање с видеом никада ми није пружило подједнако задовољство.

Егзотичност у вашем раду обично представља стварање композиције визуелних и звучних успомена у оквиру слојевите перцепције. Да ли и избор локација говори о томе?

Не, локације говоре о могућностима. Филмови се одигравају на локацијама које се могу употребити као метафоре за остварене утопије. Та места, као и приповедање о њима, имају властита правила у оквиру различитих слојева. То је као да слушате глас из једног мајушног дела друштва који се непрестано преуређује, уједно тражећи од посматрача да стално заузима нову позицију. То померање јесте могућност.

Како бирате места и приче за своје видео-радове?

Упознајем их и истражујем. Радим с различитим обрасцима докумената. Понекад врло интуитивно изаберем неко питање које желим да решим у оквиру историје и будућности.

У неким рецензијама и критикама прочитала сам да ваше радове и атмосферу у њима пореде с Херцогом. Шта мислите о томе?

Мислим да делимо радозналост и склоност ка посматрању предела, али сматрам да немамо сличне начине истраживања.

На којим пројектима радите ове године?

На новом филму који ће овог децембра бити приказан у музеју Макси у Риму.

Зашто сте изабрали Берлин као место за живот и рад?

Тренутно ми се чини да је најбоље живети и стварати у великом европском граду који је уједно веома миран и примамљив. Одрасла сам у Немачкој, а пошто сам због студија и путовања везаних за посао седам година живела у иностранству, чинило ми се посве природним да дођем у Берлин.

Зорана Ђаковић