Балканска истраживачка новинарска мрежа (БИРН) спровела је истраживање у 11 градова Србије о томе како се примењује Закон о култури. Показало се да због несклада између различитих закона, као и недостатка посебних закона за различите културне области, већина културних радника није осетила ефекте дугоочекиваног Закона о култури. Истраживање су урадили Немања Чабрић, Јован Ристић, Бранислава Ловре и Пеђа Поповић. Преносимо вам у наставцима делове овог истраживања.

Културне раднике је највише погодила законска дефиниција Националног савета за културу, тела које је носилац стратегије развоја, а чине га угледни уметници, запослени у установама културе, чланови културних удружења, академици и представници националних мањина.

Весна Ђукић, професорка културне политике, каже: „Основна слабост тог закона је што Националном савету за културу није дата надлежност одлучивања него је оно само саветодавно тело, а министар и даље доноси одлуке. То значи да је и даље на снази државни модел културне политике који је донео закон из 1992. године.

Димитрије Вујадиновић, из „Балканкулта”, сматра да овакав Национални савет за културу уопште није потребан јер је само „параван за високе ингеренције министра културе”.

Већ током јавне расправе о Закону о култури уочен је проблем, каже Вујадиновић, јер је расправа била секторска, није било сарадње културних институција. Није било довољно сарадње између министарстава, већ је, по речима Вујадиновића, закон донесен ресорно, и зато су његова решења од самог усвајања била застарела и административна.

Усвојени Закон о култури је од првог дана био већим делом непримењив, противречан другим постојећим законима или устаљеној пракси вођења послова културе.

На пример, уместо загарантоване суме новца из буџета требало је да се већи део програма јавних институција финансира путем пројеката који би били подношени Министарству културе, покрајини и локалним самоуправама. То је подразумевало да се отпусти велики број радника на чије плате одлази највећи део новца из буџета.

Наиме, нови закон је предвидео да сви мушкарци који имају мање од 20 година стажа и жене са мање од 17 и по, изгубе стално запослење и пређу на уговор на одређено време у максималном трајању од три године.

Иако је законодавац тиме желео да постигне конкуренцију добрих идеја и стимулише продукцију, као и да разбије учмалост јавних институција, то је постало законски немогуће спровести јер Закон о раду не дозвољава да се стално запослени третирају на овај начин.

Димитрије Вујадиновић тврди да националне културне институције имају превише запослених и да због тога нема довољно новца за културне програме, што се даље одражава на богатство културног живота и статус слободних уметника. За решење тог проблема потребни су подзаконски акти који би премостили разлике између Закона о раду и Закона о култури.

Божидар Ђуровић, директор Народног позоришта у Београду, каже: „Сви ти помаци који се чине на менаџерском плану немају пун ефекат у ситуацији када смо присиљени да финансирамо нераднике који не показују ни минимум воље да зараде своје плате”.

Директор Културног центра у Белој Цркви Илија Блануша сматра да „нови закон није имао никаквог утицаја” на пословање његове институције, а Саша Миливојевић, директор Културног центра у Инђији, каже да се утицај новог закона о култури не осећа.

У Министарству културе, на питање новинара БИРН-а како ће бити разрешена противречност између Закона о раду и Закона о култури, одговарају да противречност не постоји.

„Закон о култури је комплементарни део целокупног законодавства наше земље. Потпуно је нормално и очекивано да када се донесе овакав системски закон први пут, он изазове различите реакције. Исто тако потпуно је нормално да се након одређеног времена његове примене, уочени недостаци исправе у процедури доношења измена и допуна закона, што ће бити случај и са Законом о култури, када ће се недостаци које он покаже у пракси, на овај начин исправити”, кажу у Министарству културе.

Сутра: Издаваштво у кризи