Марина Накићеновић, београдска сликарка, добитница је Гран прија на 12. међународном бијеналу „У светлости Милене”, одржаном у пожаревачкој галерији „Милена Павловић Барили”. Признање јој је додељено за рад „28. август”, настао пре неколико година у циклусу „Породице”.

Марина Накићеновић је до сада излагала на бројним изложбама, а недавно се представила сликама насталим од 1975. до 1995. у Модерној галерији у Ваљеву. Када је пре скоро две деценије излагала у „граду светлости” захваљујући награди „Француски културни центар 91”, коју јој је на Октобарском салону доделио Жан-Лик Шалимо за слику „Осмех Маргерит Јурсенар”, на исти начин су приказана њена дела као сада у Ваљеву. Шалимо је тада, између осталог, написао: „Предмет фасцинације за Марину Накићеновић је – сликарство. Васцело, свепостојеће сликарство: од Ђорђонеа до наших дана, ништа до сада насликано није a priori искључено из њеног личног стваралаштва. Марина има смелости истовремено да воли и Каравађа и Балтуса, Вермера, Шардена и Ротка... ”

У свом београдском атељеу, окружена сликама и предметима који су плод њене маште и руку, Марина Накићеновић о Гран прију који је добила каже:

– Учествовала сам трећи пут на Бијеналу у Пожаревцу, где радо излажем, и због те галерије и због Милене Павловић Барили. Тим пре што овај бијенале обележава стогодишњицу Милениног рођења. Накићеновићева истиче да је била изненађена наградом и да јој је част што је ово признање повезано са именом и делом Милене Павловић Барили и Пожаревцем. Зато што је то једино бијенале, поред Бијенала Надежде Петровић у Чачку, које чува успомену на ту нашу сликарку.

Накићеновићева открива своју тренутну преокупацију:

– Сада сам у другим водама, радим објекте, кутијице... То је део новог циклуса под називом „Инвентар алхемичарске старинарнице кућне археологије”, који настаје захваљујући стварима које сви ми остављамо за случај да нам једном затребају. Све је кренуло од поштанских сандучића. Када се једна форма истроши временом прелази у нешто друго, сликала сам својевремено призоре, мртве природе, породице, инспирисала су ме дела уметника из области сликарства, књижевности... За садашње објекте су непосредан повод били стари сандучићи за писма, а пре тога сам радила цртеже на старим писмима.

О провинцији и изложби у Ваљеву, уметница каже:

– Ваљево има високе излагачке стандарде, ни у Пожаревцу, а поготову у Ваљеву, нисам осетила дух провинције. Провинција је стање духа и нема много везе са географским појмом. То је та тиха Србија која је избегла естраду. Гледајући своју ретроспективу у Ваљеву, мислим да су те моје четрдесете године живота биле најплодније. О овом што сада радим не могу да причам, јер је то лепота откривања новог, авантура. А кроз све ове године води ме љубав према сликарству, најлепше ми је кад сам у атељеу, кад радим.