Филмом „Либан” желео сам да рат прикажем огољеним, без клишеа о јунацима и хероизму. Трудио сам се да покушам да разумем рат, да опростим себи и пронађем одговорност, истиче редитељ Самуел Маоз пред вечерашњу, српску премијеру филма „Либан”, за који је награђен „Златним лавом” на прошлогодишњем фестивалу у Венецији.

Овим узбудљивим и врло потресним ратним филмом израелски аутор Маоз осваја публику и критику широм света, а сличну реакцији постигао је и после пројекције његовог дела у оквиру 38. Феста.

– У филму „Либан” можете видети да судбина војника зависи од нечије одговорности. Сматрао сам и себе одговорним да прикажем све ужасе које рат доноси и изазива. Служећи војни рок у израелској војсци, учествовао сам у првом Либанском рату 1982. године, а у другом Либанском рату 2006. учествовали су војници који су припадали другој генерацији. Очеви су учествовали у Првом, а синови у Другом рату, а међу њима и моја деца. То је било већ превише за мене. Тада сам схватио бесмисао рата, сећања су се вратила, а као вид прочишћења проистекао је сценарио који сам написао за само три недеље – сећа се Маоз чији филм одише личним сећањима на рат који је проживљавао.

Израелски редитељ каже да му није била намера да сними политички коректан филм, већ да публици прикаже горозоте „ратног лонца смрти”.

– У рату нема добрих и лоших момака. Рат је лош, а сви учесници су жртве рата. Без надмене жеље да умањим нечији бол, сматрам да је бол војника који у рату мора да убије некога да би преживео много јачи од бола који жене осећају током пориђаја. Рат је незауздана звер коју је немогуће контролисати – сматра Маоз и објашњава да је идеја његовог филма да се разуме „патња војникове душе која крвари”.

– Када треба да испалите метак, одлуку да ли ћете то и учинити не доносите на основу глобалних дилема или размишљаља да ли сте за или против рата, већ на основу личног осећаја стања угрожености – сматра сценариста и редитељ Маоз и додаје да његова „амбиција није била да овим филмом заустави ратове у свету, већ да натера публику да размишља, одреди животне приоритете и схвати рат кроз судбину јунака затворених у чељусти тенка на ратном подручју”.

– Желео сам да прикажем филм који ће у потпуности одговарати истини. Постојала је само једна истина, која се налазила унутра, у тенку, у људима који су били у њему. Важни су обични људи, њихови страхови, а посебно страх од смрти као најснажнији. Сви догађаји приказани у филму представљају последицу, а не узрок оног кроз шта војници пролазе током рата. У појединим моментима мој филм можда делује аматерски, готово као студентски филм, али једини пут којим сам могао да дођем до истине, био је пут који ће додирнути људска срца – каже Маоз, иначе и добитник признања за људске вредности на прошлогодишњем фестивалу у Солуну.

-----------------------------------------------------------

Маоз: Рат није последње решење

– Политичари често говоре да је рат последње решење. Не слажем се са таквим ставом, јер рат није решење, већ последица одсуства договора – истиче Маоз чији филм још увек није приказан у Либану, али постоји велико интересовање, па макар да се филм гледа и илегално, на пиратским копијама.