Размишљања о простору

У београдској галерији „Хаос” Саша Панчић (1965) представља се изложбом радова на црном и белом папиру и серијом објеката од индустријске гуме. Радови су настајали током три месеца и обједињени су под називом „Иза хоризонта”.

Радови на изложби „Иза хоризонта” рађени су баш за простор галерије „Хаос”. Шта то тачно значи?

Изложени су радови настали на основу директног промишљања о површинама и запремини галерије „Хаос”. Апстрактни садржај радова је део просторне игре, а слојеви црно-белих папира са једне и гумени објекти са друге стране, увлаче зидове галерије у сопствено тело закривљених површина. Можда ће се неком учинити да папир као материјал нема довољну озбиљност за такав подухват, али у питању је идеја, којом се нешто саопштава. Пошто физичка величина не утиче на суштину монументалности, и ликовни рад малих димензија може бити монументалан. Слично томе, ако идеја има снагу, онда и папир и гума могу слободно говорити метафоричким језиком о онтолошкој позицији „хоризонта” у простору галерије.

Како практично промишљате односгалеријски простор – радови –изложба?

Већ дуже време радим у серијама, и продукцију правим наменски према простору излагања. Било да је то калемегдански лагум, Каленић пијаца или галерија „Хаос”, веома ми је важна просторна интегрисаност радова. У класичном галеријском контексту, као што је овај, битно ми је да поставка има израз целовитости. Или да се сваки појединачни изложени комад садржи у поставци идентично ликовном елементу унутар самог рада. Посматрач тако има привилегију, кад закорачи у галерију, да непосредно уђе у „рад”. Он на тај начин, уносећи сопствени физички и духовни свет, постаје део поставке, ступа у дијалог са свим оним што тамо затиче.

Рад Саше Панчића

И сами радови односе се на размишљања о простору. Шта вас је подстакло на тај начин креирања радова?

Током формирања свог уметничког израза, све време сам се, на овај или онај начин, бавио феноменом линије. У почетку је та линија имала функцију ликовног средства за описивање „слике света”, да би временом проширила у површину и постала вредност по себи.

У тој црној пукотини се за мене отворио свемир, затутњале су дубоке запремине тамних површина, пуне оностраног, мистичног и непознатог. Снажно духовно искуство је избледело слику физичке реалности, а постојећу мембрану између два света, омекшало и довело је у стање полупропустљивости. На тој позицији је смештено срце свих мојих радова. Они у свом изразу граде свет јединства, повезују време са простором, духовно са физичким.

У једном тренутку свог стваралаштва напустили сте боју. Зашто, како, када...?

Као што је у дводимензионалну раван смештен целокупни физички свет, тако црна и бела у себе сажимају комплетан спектар боја. Ако простор кроз своје радове доживљавам холограмски, природно је да и боје буду сведене. Не знам кад се то тачно десило, можда изложбом „Сенке од челика” у Културном центру 2006. године. Али ја боју нисам напустио заувек, пријају ми повремене медитације у оквиру спектра, и сигурно ћу им се враћати.

У ком су односу гумени објекти и радови на папиру? Зашто гума?

Исто им је порекло, по томе бих могао да их назовем рођацима. Ако пажљиво погледате поставку, уочићете да она почиње гумама. Онда се нижу папирни објекти као процес који показује поступни пут долажења до финалног стања.Гуме, у том процесу изливања латентног у очигледно егзистенцијално, јесу финално стање, али нису исходиште. Исходишта нема, важна је динамика, распон и артикулација у којој се дешава процес. „Опредметњене” гуме физички показују количину захваћеног, израњају из дубоке црне равни и све површине усисавају у своје тело, због тога су стављене на почетак.

А зашто гуме? Физичка својства материјала су ми важна само у оној мери у којој могу отпратити градњу жељене метафоре, ништа више. Јасно ми је да својство гуме носи природно порекло и савитљивост која ми у највећој мери помаже да дођем до жељеног циља. Али понављам, мене не интересује њена каквоћа, јер је она само средство којим се изражавам.