Mo­no­gra­fi­ja Dra­go­lju­ba Ac­ko­vi­ća „Ro­mi u Be­o­gra­du”, u iz­da­nju „Ro­min­ter pre­sa”, kroz isto­rij­ske iz­vo­re, sve­do­če­nja i no­vin­ske član­ke, pra­ti ži­vot Ro­ma od pr­vih pi­sa­nih tra­go­va iz pe­ra He­ro­do­ta (3. vek p.n.e.), do 2000. go­di­ne. Pre­ma re­či­ma Dra­go­lju­ba Ac­ko­vi­ća, pri­ku­plja­nje gra­đe za ovu knji­gu bi­lo je pri­lič­no na­por­no jer ima vr­lo ma­lo do­ku­me­na­ta ko­ji go­vo­re o ži­vo­tu pre­sto­nič­kih Ro­ma.

– Pre 20 go­di­na sam po­ku­šao da na­đem ne­ki tekst o Ro­mi­ma u Be­o­gra­du i na­šao sam je­dan, na dve stra­ni­ce u ne­kom pred­rat­nom li­stu i to je bi­lo sve. Ar­hiv­ske gra­đe i do­ku­me­na­ta, s dru­ge stra­ne, ima do­sta, a ona je si­ste­ma­ti­zo­va­na i sre­đe­na u knji­zi „Ro­mi u Be­o­gra­du” – ka­že Dra­go­ljub Ac­ko­vić.

Naš sa­go­vor­nik tvr­di da isto­ri­ja Ro­ma na ovim pro­sto­ri­ma po­či­nje od 3. ve­ka pre no­ve ere, ka­da je He­ro­dot za­be­le­žio da se oko De­li­blat­ske pe­šča­re kre­tao na­rod pod ime­nom Sin­gi­ni. Du­go se ni­je zna­lo ni­šta o to­me ko su Sin­gi ili Sin­gi­ni, a je­dan fran­cu­ski is­tra­ži­vač je 1802. go­di­ne dok­to­ri­rao na tu te­mu, ka­da je utvr­dio da su Sin­gi­ni u stva­ri Ro­mi.

– To mi je bi­lo za­ni­mlji­vo, pa sam po­čeo da pre­tra­žu­jem na­šu isto­ri­o­gra­fi­ju i vre­me oko 330. go­di­ne i po­ho­da Alek­san­dra Ma­ke­don­skog. S po­vrat­kom nje­go­ve voj­ske, na ove pro­sto­re su do­šli lju­di ko­ji su ra­di­li kao za­na­tli­je u voj­sci. Pot­ki­va­či i dre­se­ri ko­nja i dru­gih ži­vo­ti­nja. To su bi­li ti Sin­gi – ka­že Dra­go­ljub Ac­ko­vić.

Ac­ko­vić is­ti­če da mno­gi is­tra­ži­va­či tvr­de da se Ada Ci­gan­li­ja pr­vo zva­la Ada Sin­ga­li.  

– Isto­ri­ča­ri i po­zna­va­o­ci rom­ske isto­ri­je su ve­o­ma ret­ki. Is­tra­žu­ju­ći po ar­hi­vi­ma na­i­đu na ne­ki po­da­tak, to pro­ši­re, ob­ja­ve i uglav­nom se oko to­ga i vr­ti ce­la pri­ča. To je­ste pri­mar­ni me­tod, i ja se sla­žem, ali po tim is­tra­ži­va­nji­ma, Ro­mi su na ove pro­sto­re sti­gli 1362. go­di­ne, jer je taj po­da­tak u du­bro­vač­kom ar­hi­vu pro­na­šla pro­fe­sor­ka Đur­đi­ca Pe­tro­vić, utvr­div­ši da su Ro­mi ta­da za­la­ga­li ili uzi­ma­li u za­jam ve­li­ke ko­li­či­ne nov­ca. Tu zvu­či za­i­sta ne­ve­ro­vat­no, da ne­ko do­đe u grad kao što je Du­brov­nik i po­sle ne­ko­li­ko da­na poč­ne da ta­ko uspe­šno raz­vi­ja po­sao – ka­že Ac­ko­vić.

Ro­mi su si­gur­no bi­li i ra­ni­je na ovi pro­sto­ri­ma, a Ac­ko­vić ovu te­zu pot­kre­plju­je po­dat­kom da su Ro­mi 1322. go­di­ne pro­šli kroz Be­o­grad, pu­tu­ju­ći pre­ko Ma­ke­do­ni­je pre­ma Špa­ni­ji. U pi­ta­nju je bi­la jed­na cir­ku­ska gru­pa.

– U vre­me sred­njo­ve­kov­ne srp­ske dr­ža­ve, 1348. go­di­ne, u hri­so­vu­lja­ma ca­ra Du­ša­na po­mi­nju se Ro­mi. Ka­sni­je, ka­da su Tur­ci do­šli 1521. go­di­ne, po­što je Be­o­grad go­di­nu da­na ra­ni­je bio osvo­jen, na­pra­vljen je po­pis. Ta­da je utvr­đe­no da u Be­o­gra­du ži­ve Ro­mi u tri ma­ha­le. To su bi­le za­na­tli­je, ne bes­po­sli­ča­ri – go­vo­ri Ac­ko­vić.

Dok je tra­ja­la tur­ska vla­da­vi­na, mno­gi Ro­mi su na­sil­no isla­mi­zo­va­ni, a po od­la­sku Tu­ra­ka mno­gi su pre­šli u pra­vo­slav­nu ve­ru. Go­di­ne 1882. po­kr­šte­no je oko 11.000 Ro­ma i to u jed­noj epar­hi­ji.

– U pe­ri­o­du vo­žda Ka­ra­đor­đa, ka­da je on for­mi­rao skup­šti­nu, dvo­ji­ca voj­vo­da bi­li su rom­skog po­re­kla – ka­že Dra­go­ljub Ac­ko­vić.

I pr­va že­na ko­ja je u Sr­bi­ji za­pe­va­la na gra­mo­fon­skoj plo­či bi­la je Rom­ki­nja, 1912. go­di­ne, zva­la se Ru­ža Ko­ri­tar­ka, što je ma­lo po­zna­to, ka­že Ac­ko­vić. A što se no­vi­je isto­ri­je ti­če, še­fo­vi or­ke­sta­ra Ra­dio-te­le­vi­zi­je Be­o­grad su uglav­nom bi­li Ro­mi. Po­zna­ti An­to Gru­jić, iz dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, pa Alek­san­dar Ši­šić. Me­đu na­uč­ni­ci­ma, pro­fe­so­ri­ma, le­ka­ri­ma, bi­lo je Ro­ma.

– To ni­je ni­šta čud­no. U Be­o­gra­du ima 105.000 Ro­ma. Za­što ni­su oti­šli, kao što su od­la­zi­li iz dru­gih ze­ma­lja? Pa, za­to što im ni­je bi­lo to­li­ko lo­še – za­klju­ču­je Dra­go­ljub Ac­ko­vić.

Autor knji­ge „Ro­mi u Be­o­gra­du” ka­že da bi vo­leo da u go­di­ni knji­ge štam­pa i knji­gu ko­ja se ba­vi isto­ri­jom Ro­ma u Sr­bi­ji i da bi u to­me mo­glo da mu po­mog­ne Mi­ni­star­stvo kul­tu­re. 

– Vr­lo spe­ci­fič­no je to što je na pro­sto­ri­ma Be­o­gra­da bi­lo mno­go rom­skih na­se­lja ko­ja se ret­ko po­mi­nju. Naj­po­zna­ti­je rom­sko na­se­lje ko­je se i zva­lo Ci­gan­ska ma­ha­la je Ska­dar­li­ja. Jed­na od ve­ćih ma­ha­la je bi­la kod Glav­ne po­šte. Pre to­ga, na me­stu gde je sa­da Pa­tri­jar­ši­ja. Cen­tral­ne rom­ske en­kla­ve su bi­le u naj­u­žem cen­tru Be­o­gra­da. Ta­ko­re­ći, u kru­gu dvoj­ke – na­po­mi­nje Ac­ko­vić.

S. Sta­men­ko­vić