Мо­но­гра­фи­ја Дра­го­љу­ба Ац­ко­ви­ћа „Ро­ми у Бе­о­гра­ду”, у из­да­њу „Ро­мин­тер пре­са”, кроз исто­риј­ске из­во­ре, све­до­че­ња и но­вин­ске члан­ке, пра­ти жи­вот Ро­ма од пр­вих пи­са­них тра­го­ва из пе­ра Хе­ро­до­та (3. век п.н.е.), до 2000. го­ди­не. Пре­ма ре­чи­ма Дра­го­љу­ба Ац­ко­ви­ћа, при­ку­пља­ње гра­ђе за ову књи­гу би­ло је при­лич­но на­пор­но јер има вр­ло ма­ло до­ку­ме­на­та ко­ји го­во­ре о жи­во­ту пре­сто­нич­ких Ро­ма.

– Пре 20 го­ди­на сам по­ку­шао да на­ђем не­ки текст о Ро­ми­ма у Бе­о­гра­ду и на­шао сам је­дан, на две стра­ни­це у не­ком пред­рат­ном ли­сту и то је би­ло све. Ар­хив­ске гра­ђе и до­ку­ме­на­та, с дру­ге стра­не, има до­ста, а она је си­сте­ма­ти­зо­ва­на и сре­ђе­на у књи­зи „Ро­ми у Бе­о­гра­ду” – ка­же Дра­го­љуб Ац­ко­вић.

Наш са­го­вор­ник твр­ди да исто­ри­ја Ро­ма на овим про­сто­ри­ма по­чи­ње од 3. ве­ка пре но­ве ере, ка­да је Хе­ро­дот за­бе­ле­жио да се око Де­ли­блат­ске пе­шча­ре кре­тао на­род под име­ном Син­ги­ни. Ду­го се ни­је зна­ло ни­шта о то­ме ко су Син­ги или Син­ги­ни, а је­дан фран­цу­ски ис­тра­жи­вач је 1802. го­ди­не док­то­ри­рао на ту те­му, ка­да је утвр­дио да су Син­ги­ни у ства­ри Ро­ми.

– То ми је би­ло за­ни­мљи­во, па сам по­чео да пре­тра­жу­јем на­шу исто­ри­о­гра­фи­ју и вре­ме око 330. го­ди­не и по­хо­да Алек­сан­дра Ма­ке­дон­ског. С по­врат­ком ње­го­ве вој­ске, на ове про­сто­ре су до­шли љу­ди ко­ји су ра­ди­ли као за­на­тли­је у вој­сци. Пот­ки­ва­чи и дре­се­ри ко­ња и дру­гих жи­во­ти­ња. То су би­ли ти Син­ги – ка­же Дра­го­љуб Ац­ко­вић.

Ац­ко­вић ис­ти­че да мно­ги ис­тра­жи­ва­чи твр­де да се Ада Ци­ган­ли­ја пр­во зва­ла Ада Син­га­ли.  

– Исто­ри­ча­ри и по­зна­ва­о­ци ром­ске исто­ри­је су ве­о­ма рет­ки. Ис­тра­жу­ју­ћи по ар­хи­ви­ма на­и­ђу на не­ки по­да­так, то про­ши­ре, об­ја­ве и углав­ном се око то­га и вр­ти це­ла при­ча. То је­сте при­мар­ни ме­тод, и ја се сла­жем, али по тим ис­тра­жи­ва­њи­ма, Ро­ми су на ове про­сто­ре сти­гли 1362. го­ди­не, јер је тај по­да­так у ду­бро­вач­ком ар­хи­ву про­на­шла про­фе­сор­ка Ђур­ђи­ца Пе­тро­вић, утвр­див­ши да су Ро­ми та­да за­ла­га­ли или узи­ма­ли у за­јам ве­ли­ке ко­ли­чи­не нов­ца. Ту зву­чи за­и­ста не­ве­ро­ват­но, да не­ко до­ђе у град као што је Ду­бров­ник и по­сле не­ко­ли­ко да­на поч­не да та­ко успе­шно раз­ви­ја по­сао – ка­же Ац­ко­вић.

Ро­ми су си­гур­но би­ли и ра­ни­је на ови про­сто­ри­ма, а Ац­ко­вић ову те­зу пот­кре­пљу­је по­дат­ком да су Ро­ми 1322. го­ди­не про­шли кроз Бе­о­град, пу­ту­ју­ћи пре­ко Ма­ке­до­ни­је пре­ма Шпа­ни­ји. У пи­та­њу је би­ла јед­на цир­ку­ска гру­па.

– У вре­ме сред­њо­ве­ков­не срп­ске др­жа­ве, 1348. го­ди­не, у хри­со­ву­ља­ма ца­ра Ду­ша­на по­ми­њу се Ро­ми. Ка­сни­је, ка­да су Тур­ци до­шли 1521. го­ди­не, по­што је Бе­о­град го­ди­ну да­на ра­ни­је био осво­јен, на­пра­вљен је по­пис. Та­да је утвр­ђе­но да у Бе­о­гра­ду жи­ве Ро­ми у три ма­ха­ле. То су би­ле за­на­тли­је, не бес­по­сли­ча­ри – го­во­ри Ац­ко­вић.

Док је тра­ја­ла тур­ска вла­да­ви­на, мно­ги Ро­ми су на­сил­но исла­ми­зо­ва­ни, а по од­ла­ску Ту­ра­ка мно­ги су пре­шли у пра­во­слав­ну ве­ру. Го­ди­не 1882. по­кр­ште­но је око 11.000 Ро­ма и то у јед­ној епар­хи­ји.

– У пе­ри­о­ду во­жда Ка­ра­ђор­ђа, ка­да је он фор­ми­рао скуп­шти­ну, дво­ји­ца вој­во­да би­ли су ром­ског по­ре­кла – ка­же Дра­го­љуб Ац­ко­вић.

И пр­ва же­на ко­ја је у Ср­би­ји за­пе­ва­ла на гра­мо­фон­ској пло­чи би­ла је Ром­ки­ња, 1912. го­ди­не, зва­ла се Ру­жа Ко­ри­тар­ка, што је ма­ло по­зна­то, ка­же Ац­ко­вић. А што се но­ви­је исто­ри­је ти­че, ше­фо­ви ор­ке­ста­ра Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Бе­о­град су углав­ном би­ли Ро­ми. По­зна­ти Ан­то Гру­јић, из два­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, па Алек­сан­дар Ши­шић. Ме­ђу на­уч­ни­ци­ма, про­фе­со­ри­ма, ле­ка­ри­ма, би­ло је Ро­ма.

– То ни­је ни­шта чуд­но. У Бе­о­гра­ду има 105.000 Ро­ма. За­што ни­су оти­шли, као што су од­ла­зи­ли из дру­гих зе­ма­ља? Па, за­то што им ни­је би­ло то­ли­ко ло­ше – за­кљу­чу­је Дра­го­љуб Ац­ко­вић.

Аутор књи­ге „Ро­ми у Бе­о­гра­ду” ка­же да би во­лео да у го­ди­ни књи­ге штам­па и књи­гу ко­ја се ба­ви исто­ри­јом Ро­ма у Ср­би­ји и да би у то­ме мо­гло да му по­мог­не Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре. 

– Вр­ло спе­ци­фич­но је то што је на про­сто­ри­ма Бе­о­гра­да би­ло мно­го ром­ских на­се­ља ко­ја се рет­ко по­ми­њу. Нај­по­зна­ти­је ром­ско на­се­ље ко­је се и зва­ло Ци­ган­ска ма­ха­ла је Ска­дар­ли­ја. Јед­на од ве­ћих ма­ха­ла је би­ла код Глав­не по­ште. Пре то­га, на ме­сту где је са­да Па­три­јар­ши­ја. Цен­трал­не ром­ске ен­кла­ве су би­ле у нај­у­жем цен­тру Бе­о­гра­да. Та­ко­ре­ћи, у кру­гу двој­ке – на­по­ми­ње Ац­ко­вић.

С. Ста­мен­ко­вић